Закуцавање Србије

Да је Миладин Ковачевић у Србији ударцем песницом послао неког колегу у кому из које се можда неће никада пробудити нема сумње да би се нашао у затвору и да би против њега била подигнута оптужница. Јер, физички напад с фаталним последицама је физички напад, а „суд је суд”, како се каже у једној познатој песми Ђорђа Балашевића.

Оно што Ковачевићев случај издваја јесте чињеница да се напад догодио у Америци, где је подигнута оптужница против њега. Пуштен је да се брани са слободе, али је нашао начин да побегне у Србију, рачунајући на то да ће у домовини добити заштиту. Вероватно је рачунао и да Америка неће препустити Србији да води процес.

Ковачевић (или неко ко га саветује) добро је проценио да у Србији наклоност јавности лако добијају они који могу да се представе као неустрашиви борци за „нашу ствар” и жртве неправде и насиља моћних. У томе је био успешан до те мере да је пронашао начин да се појави у парламенту, под заштитом Српске радикалне странке.

Акција је била помно планирана. Ишло се на постизање жељеног политичког ефеката, а да се при томе ни на који начин не прекрши закон. Ковачевић је у скупштини био на ручку, што није забрањено. Против њега се води процес, али се брани са слободе, па значи има право да се слободно креће по Србији. Новинарима је рекао да је дошао да захвали пријатељима који му помажу, избегавши да коментарише свој случај.

Тако је све што се догађа у вези с Ковачевићем дефинитивно попримило наглашену политичку боју. Радикали рачунају да од тога могу профитирати, а Ковачевић можда верује да ће га имиџ жртве који подстичу квазипатриотски кругови заштитити и од евентуалног изручења Америци.

Међутим, права жртва ове својеврсне политизације, заправо, јесте Србија која се поново нашла у ситуацији да доводи у питање односе с најмоћнијим земљама света због својих грађана. Ковачевић није оптужен за ратне злочине, као што су генерал Ратко Младић и други, али ако – по мишљењу неких – за њих важи принцип да нису бегунци од правде него хероји, зашто такав принцип не би важио и за једног студента?

У јавности се чује став да је Ковачевић морао да побегне из Америке, јер би га тамо убили и да су за све, наводно, криви неки муслимани из Босне који су испровоцирали инцидент. У складу с тим, распрострањено је и осећање да је реч о грађанину Србије чији је живот угрожен и коме треба помоћи.

Сасвим је могуће да је то тачно, а сасвим је тачно да би се грађани Србије с правом љутили уколико би Американци тражили да се неком њиховом грађанину који почини неки злочин у Србији суди пред америчким судом. Али, једино место где се утврђује истина јесте суд. У парламенту се дефинише политика, а Ковачевић је, прихватајући позив да се тамо појави, само отежао сопствену позицију.