Посебно поглавље нашег сликарства

Сликар Михаило Ђоковић Тикало је први у нашу уметност увео дух „холандског сликарства”, ону чудновату линију бројгеловско-бошовског осећања живота: да из тих предела долази помисао о ужасима света. Када сам својевремено писао о Тикаловом сликарству, навео сам реченицу Олдуса Хакслија: „Свет је ужасно место.” Желео сам тиме да кажем да је Тикало посебно поглавље нашег сликарства. А то наше сликарство је – поред утицајâ која је прихватало из тадашњег европског света – имало посебно место у Европи (Надежда Петровић, Дадо Ђурић, Миљенко Станчић, Љуба Поповић, Владимир Величковић, на пример). Али ми овде, а и они у Европи, нисмо имали – једни жеље, а други снаге – да једни од других прихватимо велике дарове. Нисмо се разумели, па је наш допринос савременој уметности остао у сенци свих збивања и таласања у оним временима. Због тога је и Тикалово сликарство остало на маргини, несхваћено у свим уметничким „лудоријама” којима „савремена уметност” дан-данас не оскудева.

Тикало је посебна личност и у нашем сликарству и у животу нас који смо га познавали. У сликарство је унео сновиђење, чудаштва и играрије. Све оно што је сликао, сви ти његови чудаци, врачи, врагови, алхемичари, сви ти магичари, распопи и јуродиви посебна су тема уметности. Да га је којим случајем срео наш Станислав Винавер, мислим да би између њих двојице дошло до хаотичног лудила, онога што данашњој уметности недостаје. Нажалост, та Тикалова чудеса остала су „са стране” јер смо више били склони свим могућим измима него својим посебностима. Ми смо скупина оних који најмање верују у себе, иако је суштина уметности управо у неверовању, јер уметност не даје одговоре, она поставља питања.

На Ликовну академију у Београду Тикало се уписао помоћу – муве. Наиме, Тикалова мајка, која је радила у чачанском суду, желела је да син буде судија или тако нешто, али није се славно завршила Тикалова прва година на Правном. Онда је дошао летњи распуст. Његова мајка је имала обичај да после „радног времена” код куће сређује судске пресуде, записнике, апелације, сведочења и остале лудорије везане за правду и кривду. Крајем августа су били пријемни испити за упис на Ликовну академију – идеална прилика да се Тикало упише у ту школу. Духовит и инвентиван како га је бог дао, он на папиру сложеном поред писаће машине црта – муву, знајући да његова мајка има сулуду аверзију према мувама. Она седа за машину, види муву, и креће шаком да је ухвати. Али после неколико „потеза” схвата да мува на папиру није „стварност”. Пошто је опсена успела, она му каже: „Иди на ту академију!” Тикало ми је поводом тога једном приликом рекао да је та мува најбоље што је у животу нацртао. Уметност је, у ствари, увек била чудан случај. Верујући да је то истинито и вечно, овом успоменом се растајем са Тикалом.