Posebno poglavlje našeg slikarstva

Slikar Mihailo Đoković Tikalo je prvi u našu umetnost uveo duh „holandskog slikarstva”, onu čudnovatu liniju brojgelovsko-bošovskog osećanja života: da iz tih predela dolazi pomisao o užasima sveta. Kada sam svojevremeno pisao o Tikalovom slikarstvu, naveo sam rečenicu Oldusa Hakslija: „Svet je užasno mesto.” Želeo sam time da kažem da je Tikalo posebno poglavlje našeg slikarstva. A to naše slikarstvo je – pored uticajâ koja je prihvatalo iz tadašnjeg evropskog sveta – imalo posebno mesto u Evropi (Nadežda Petrović, Dado Đurić, Miljenko Stančić, Ljuba Popović, Vladimir Veličković, na primer). Ali mi ovde, a i oni u Evropi, nismo imali – jedni želje, a drugi snage – da jedni od drugih prihvatimo velike darove. Nismo se razumeli, pa je naš doprinos savremenoj umetnosti ostao u senci svih zbivanja i talasanja u onim vremenima. Zbog toga je i Tikalovo slikarstvo ostalo na margini, neshvaćeno u svim umetničkim „ludorijama” kojima „savremena umetnost” dan-danas ne oskudeva.

Tikalo je posebna ličnost i u našem slikarstvu i u životu nas koji smo ga poznavali. U slikarstvo je uneo snoviđenje, čudaštva i igrarije. Sve ono što je slikao, svi ti njegovi čudaci, vrači, vragovi, alhemičari, svi ti magičari, raspopi i jurodivi posebna su tema umetnosti. Da ga je kojim slučajem sreo naš Stanislav Vinaver, mislim da bi između njih dvojice došlo do haotičnog ludila, onoga što današnjoj umetnosti nedostaje. Nažalost, ta Tikalova čudesa ostala su „sa strane” jer smo više bili skloni svim mogućim izmima nego svojim posebnostima. Mi smo skupina onih koji najmanje veruju u sebe, iako je suština umetnosti upravo u neverovanju, jer umetnost ne daje odgovore, ona postavlja pitanja.

Na Likovnu akademiju u Beogradu Tikalo se upisao pomoću – muve. Naime, Tikalova majka, koja je radila u čačanskom sudu, želela je da sin bude sudija ili tako nešto, ali nije se slavno završila Tikalova prva godina na Pravnom. Onda je došao letnji raspust. Njegova majka je imala običaj da posle „radnog vremena” kod kuće sređuje sudske presude, zapisnike, apelacije, svedočenja i ostale ludorije vezane za pravdu i krivdu. Krajem avgusta su bili prijemni ispiti za upis na Likovnu akademiju – idealna prilika da se Tikalo upiše u tu školu. Duhovit i inventivan kako ga je bog dao, on na papiru složenom pored pisaće mašine crta – muvu, znajući da njegova majka ima suludu averziju prema muvama. Ona seda za mašinu, vidi muvu, i kreće šakom da je uhvati. Ali posle nekoliko „poteza” shvata da muva na papiru nije „stvarnost”. Pošto je opsena uspela, ona mu kaže: „Idi na tu akademiju!” Tikalo mi je povodom toga jednom prilikom rekao da je ta muva najbolje što je u životu nacrtao. Umetnost je, u stvari, uvek bila čudan slučaj. Verujući da je to istinito i večno, ovom uspomenom se rastajem sa Tikalom.