Пилуле за лилуле

Криза је вазда била прилика за разне врсте опсенара и лажних спасилаца да изађу на јавну сцену и нуде спасоносна решења. А обичан свет је лако и брзо прихватао једноставна решења смућкана од мало „шећерне водице”, понеке травке и „два прста” праха од сушених крилаца слепог миша. Ни у време актуелне економске кризе не мањка таквих народњачких исцелитеља и економских надрилекара, а омиљени пацијент којег би да „излече” је крагујевачка „Застава”.

Из једне такве политичке „ординације” изашао је рецепт смишљен да ако је могуће странка нешто ушићари, а успут су прописани и горки и слатки лекови. Горка таблета је покушај обрачуна с политичким неистомишљеницима, односно онима који су довели „Фијат” у Крагујевац, па се предлаже да тог светског произвођача аутомобила што пре треба најурити из „срца Шумадије”. А слатка пилула је заправо копи-пејст препорука да држава Србија, по угледу на неке друге земље у свету, потроши „мало” пара (којих иначе нема) пореских обвезника за производњу аутомобила који су се некада правили у „Застави”.

Тако се, између осталог, у претенциозно насловљеном рецепту „Кризни програм за ’Заставу’ 2009/10” предвиђа обнављање производње „југа” и „заставе 101” у обиму од 10.000 до 13.000 возила годишње и наставак производње „заставе 10” по важећем уговору са „Фијатом”. Предлог и количине звуче заиста импозантно усред најжешће кризе светске ауто-индустрије, али је питање ко ће и зашто ће неко да купи баш те две машине које се претенциозно називају аутомобилима. 

Следи затим такозвано засењивање простоте. Предлаже се, наиме, да држава Србија по угледу на државу Немачку купцима да субвенције од 1.500 евра за куповину „југа” и 2.500 евра за „заставу 10”. И још се предлаже да влада донесе уредбу по којој се чиновници у јавној управи и јавним предузећима могу возити само у фијакерима марке „Застава”.

Сејање илузија и ширење лажне наде у временима кризе никако није патриотски чин, напротив – то је само политичко шибицарење. У конкретном случају прећуткује се, рецимо, кључни детаљ – да је крагујевачка „Застава” пропала много пре садашње економске кризе и да никакве субвенције по угледу на Немачку немају економског смисла. Лепо звучи предлог да Србија користи мере Немачке у амортизовању кризе према ауто-индустрији, али је проблем што „Застава” није у положају у којем су „Мерцедес Бенц” или „Фолксваген”. Те компаније су биле успешне пре кризе и држава их није субвенционисала, а крагујевачка фабрика аутомобила је и пре кризе била неизлечиви болесник чија је једина шанса да преживи била интеграција са „Фијатом”.

А обавезивање државних органа да се возе у „крагујевачким фијакерима” није помогло ни Слободану Милошевићу ни Божидару Ђелићу да спасу „Заставу”.