Смех нам је неопходан

Могло би се рећи да од почетка до краја нови роман Драгољуба Стојковића „Оптички нишан” (у издању „Лагуне”) прати апсурд, који покреће збивања и мотивише јунаке. Апсурдно је то што се приповедач, заједно са другим јунацима о којима пише књигу, налази на Косову и Метохији 1998. године, у рату који се не назива ратом. Парадоксално је и то што је тако трагично стање у ствари смешно до бурлеске, иако се војска расипа, а готово да нема јунака који би се у класичном смислу речи могао назвати нормалним.

Главни јунак Светко Пеш, „риба на сувом”, онако како га приповедач описује, у ствари је антијунак, жива гротеска и потомак са обе стране губитника у Другом светском рату, оних којима је све одузето. Апсурдно је то што баш он, као сиромашни и неугледни син у некој народној причи, задобија дар нишањења у војсци, као и дар запажања глупости и декаденције које га окружују, па пише занимљиве приче, у старом домановићевском и дистопијском духу предвиђања скоре катастрофе. Апсурдно је и само нишањење кроз оптички нишан, јер сам стрелац тешко да може да погоди мету ако нема добре параметре рачунача, тако да и сам наликује на домановићевског слепца из Светкове приче.

Драгољуб Стојковић прозни је писац и сценариста, познат је и по претходном роману „Седеф магла”, историјској фикцији на основу које су настали истоимени филм и серија.

Колико дуго је настајала ова књига и колика је у њој размера чињеница и маште?

Формално гледано, написао сам је за неколико месеци. Али настајала је вероватно од тог несрећног Чановића брда, на коjeм сам боравио као припадник борбене групе, која се тако звала, иако се рат није звао рат. Све време сам памтио ту реченицу коју је тамо, у тој борбеној групи, изговорио официр задужен за морал: „Овде су вам услови ратни, све је исто као да је рат, само што није.” И одмах имаш апсурд, све је после томе подређено, и то што ми у војној књижици не пише учешће у рату, иако сам испалио велики број пројектила из хаубице, и то није била вежба. Некакве циљеве смо гађали. У роману чињеница има много, већина оних прича са терена се заиста догодила. А јунака Светка Пеша сам измислио, као и његов живот изван војске. Писао сам о ономе што сам чуо и видео, факат је да је један осамнаестогодишњак на свакој смени страже пуцао на далековод који му је деловао страшно, посебно кад се тргне из сна. Па онда, факат је и то да смо ми седели поред хаубице у гаћама и папучама и гађали из хаубица неке реалне циљеве. Све то је изгледало као измишљено, да ми људи неће веровати. Има таквих истина које ставиш у књигу или сценарио, а људи ти кажу да си претерао.

Номен ест омен. Само име Светка Пеша има симболичко значење?

Та риба пеш некако је персонификација узалудности – не ваља ни за мамац. А залеће се на удицу и јако се често качи, да ли је алава или само неопрезна, глупља од других риба, не знам. И сад, пошто волим реку и познајем много риболоваца, знам поступак: дакле, пошто их ухвате, пецароши те рибе не враћају у воду, јер су штеточине. И онда их онако, само баце, оставе их да умру узалуд, евентуално ако наиђе мачка или врана, онда заврше ланац исхране, а иначе су отпала карика. Скапавају баш ни због чега. Е тако и тај тужни Светко Пеш, он је отпала карика због својих психофизичких особина. Има тих људи којима остали једноставно не прилазе, јер су чудаци, мада није ни глуп, ни рђав, просто је другачији, ваљда, али сви смо другачији ако се баш не потрудимо да се уклопимо у просек. Он је заправо компилација разних неугодних особина које сам препознавао код људи током година, али не истински лоших. Нема у њему ничега што би било претња, осим што је, рецимо, смотан, па онда буде опасан ако му даш оружје. Али није он крив што комисије то не препознају. Он је човек који свакако има своју сврху, а ми смо друштво које сврхе иначе слабо распознаје. Не само Србија, мислим на свет уопште.

Испада да приповедач Светка искоришћава, узима његове приче, његовим бурлескним понашањем и изјавама поткупљује читаоца. Шта то говори о стваралаштву данас, онај ко није сналажљив, ко не уме и нема самомаркетинг, као што га није имао Светко, нема пролаз до успеха, до медија, до публике?

Па да, приповедач је „ђубре”. Један од људи који је заправо схватио да Светко има сврху, али је ту увидео и своју прилику. Ово је такође књига о опортунизму и мањку морала. Из неког разлога сам замислио најгору верзију себе, било ми занимљиво да сагледам себе као рђу. А шта то говори о стваралаштву – па није оно ни морално ни неморално, али ја наилазим на много свакојаких људи бавећи се стваралаштвом. Мање у књижевности, јер је новац мањи, али на филму... И, нажалост, на неким примерима видимо да им маркетинг иде далеко боље од писања и баш добро пролазе. Мислим, ако си написао књигу, што је стварно озбиљан и нимало лак посао, па заслужио си ваљда да неко уместо тебе ради тај маркетинг, или бар да те доведе у позицију да ти не буде непријатно да се рекламираш. Није нам свима то природно. Да ли сте у војсци апсолвирали везу између трагичног и комичног у животу и уметности?

Одувек се спрдам с озбиљним стварима. Онда сам у неком тренутку схватио да то има примену. Томе су ме научили Бранко Ћопић и Курт Вонегат, а има их још. Смех је некако неопходан и уопште не мислим да та нека висока књижевност мора да буде мртва озбиљна, патетична, како неки критичари тврде. Не мора.

Да ли ће „Оптички нишан” можда бити и на великом екрану?

Па то је питање од отприлике пола милиона евра, и то ако продукција уме да се снађе с малим буџетима. Не знам, да већ није снимљена једна серија по мом роману, заиста би ми било тешко да поверујем, али ето – изборио сам се да се деси једном, можда ћу опет.