Србија спрема поставку у Аушвицу

Србија, Хрватска и Словенија и даље немају засебне поставке у Музеју Аушвиц-Биркенау, посвећеном холокаусту, иако је од распада СФРЈ прошло више скоро две деценије. Још увек постоји изложба из времена СФРЈ, направљена у складу са тадашњом идеологијом. Докле се стигло у решавању овог проблема, да ли је неопходан договор држава-наследница или Србија може да иступи самостално?

– Имајући у виду искуства других земаља, некадашње Чехословачке на пример, највероватније ћемо иступити самостално, односно имаћемо своју поставку. Све те поставке имају јединствену концепцију. Музеј историје Југославије већ је предузео прве кораке у припреми изложбе – став је Министарства саопштен „Политици”.  

Чињеница да у Аушвицу Србија нема адекватну изложбу љути др Ану Френкел, председницу Јеврејске општине у Новом Саду, која је у том логору смрти изгубила више од 100 чланова породице и радо би се укључила у сваку активност која би иницирала прављење српске поставке.

– Оно што сад имамо у Аушвицу је срамота, то су остаци прошлости. Ако су могли други да имају поставке, могли смо и ми. Не знам да ли су изложбе других земаља биле иницијатива појединих држава или њихових јеврејских заједница, знам само да ову неправду треба што пре исправити – рекла је за „Политику” др Ана Френкел.

Др Јован Елазар, потпредседник београдске Јеврејске општине и професор београдског Електротехничког факултета, сматра да обележавање холокауста треба да буде опредељење и интерес државе, али да би и припадници јеврејске верске заједнице у сваком случају дали своју максималну подршку и допринос.

– Аушвиц је међународни симбол страхота рата, али је и на нашим просторима такође било страдања. Ако се тамо прави нека поставка, онда исто тако, ако не и више, треба да буду представљени стравични догађаји у Јасеновцу, на Бањици, Старом Сајмишту, Топовским шупама, Новом Саду и другим местима – изјавио је Елазар за наш лист.

И док државне институције споро решавају питања као што су поставка у Аушвицу, многи грађани Србије не заборављају страдање Јевреја у Другом светском рату. Тако је сала Јеврејске општине у Београду прекјуче била претесна за све оне који су желели да присуствују промоцији посебног издања годишњака Музеја жртава геноцида, под називом „Израелско-српска научна размена у проучавању холокауста”, уприличеној поводом Међународног дана холокауста. Ова књига је зборник радова са научног скупа који је, уз студијску посету Меморијалном центру холокауста „Јад Вашем”, одржан у Јерусалиму јуна 2006. године, а на коме је најновије резултате историографских истраживања о холокаусту представило девет српских и двадесетак јеврејских научника. Како је проценио амбасадор Израела у Србији Артур Кол, публикација ће бити незаобилазна карика у ланцу образовања будућих генерација о холокаусту.

Овом приликом премијерно је приказана и радна верзија документарног филма „Јевреји, наши суграђани”, урађеног по сценарију и режији Драгана Крсмановића. Четрдесетоминутно остварење потресно је сведочанство о односима Срба и Јевреја током неколико векова, али и систематичном и упорном економском, психолошком и физичком уништењу хиљада обесправљених јеврејских талаца из Србије који су по стравичном сценарију „коначног решења јеврејског питања” и ајнзац-група Гестапоа умирањем у концентрационим логорима плаћали цену нашег устанка. Према речима аутора, постоје предлози да се филм уврсти у наставни материјал школа широм земље.