Откуд оцила на српском грбу

Кресиво, огњило или оцило је савијени метал којим се кресањем о кремен правила варница и тако вековима потпаљивала ватра у српским огњиштима. Стицајем историјских околности оцила су доспела на српски грб, а потом су преиначена да подсећају на четири ћирилична слова С.

Као већина владарских и црквених инсигнија, и оцила су стигла код Срба из Византије. У грбу византијске царске династије Палеолога око крста била су четири грчка слова β, која су означавала заветну мисао: „Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων” (Цар Царева Царује Царевима), што се тумачило као симбиоза духовне и световне власти.

Цар Михајло Осми Палеолог, када је 1261. године обновио Византијско царство, на своју заставу, односно крст, ставио је четири слова β распоређена између кракова. Псеудо Кодин, грчки хроничар из 14. века, каже да царска застава (Divellion), тј. крст са оцилима, стоји на ратним бродовима испред свих осталих стегова.

Немањићи су још у 12. веку у свој грб ставили двоглавог орла, али историчари немају поуздан податак када је тачно крст с огњилима, која су врло слична ћириличном слову В, постао саставни део српских инсигнија.

На основу познатих и сачуваних извора поуздано се зна да се овај хералдички знак налази од 1397. године на полијелеју манастира Високи Дечани. После Косовског боја манастир је запаљен, али га је обновила кнегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком, када је дала да се изради нови велики храмовни свећњак.

Ипак, неки историчари, попут Мавра Орбина, тврде да је грб с оцилима коришћен и раније, да се налазио и на штиту кнеза Лазара, али и краља Вукашина Мрњавчевића, односно да је коришћен и пре 1371. године. Наш знаменити историчар Станоје Станојевић сматра да је крст с оцилима ушао у употребу око 1345. године, у време цара Душана. Стојан Новаковић истиче да отисак с дечанског полијелеја чини основу грба Србије, чији се главни мотив није много променио до данашњих дана.

Почетком 15. века, у време владавине Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара, оцила су почела да се значајније користе у Србији. Кад је у августу 1402. године у Константинопољу добио титулу деспота од византијског цара Манојла Другог Палеолога, највећу после царске, деспот Стефан званично је ставио двоглавог орла на српску заставу.

Историчар Стoјан Новаковић тврди да коришћење крста са „оцилима” као симбола у Србији постаје запажено током владавине Стевана Високог, и то најчешће као декорација у манастирима или на верским предметима. У то време четири грчка β постепено су преиначена и стилизована у оцила, која су врло слична ћириличном слову С.

После векова заборава и државне пропасти крст с оцилима поново се завијoрио на српској застави у устаничкој Србији почетком 19. века. Српски устаници, по угледу на средњовековне владаре, преузели су старе симболе и грб с четири оцила.

Прота Матеја Ненадовић наводи да су српски устаници први барјак с крстом око којег су се окупили узели из локалне цркве.

„Пошљем ја те се изнесе из бранковичке цркве барјак, који је био од белога, црвеног п плавог мусулина, са три крста. Тај барјачић пободемо међу нас. То је било 15. фебруара 1804. лета”, записао је прота Матеја у својим мемоарима.

После четири века Карађорђеви устаници нису заборавили српске симболе и крст са четири оцила. Грб и печат преузели су из Стематографије, грбовника који је у 18. веку сачинио српски зограф, бакрорезац, калиграф, теолог и хералдичар Христофор Жефаровић.

Христофор је рођен крај Дојранског језера, а себе је називао „илирико расијанским (српским) зографом. Његова Стематографија, по речима Стојана Новаковића, постала је „једини извор и руковођа за све хералдичке послове и потребе у Срба”.

Вук Стефановић Караџић забележио је у чланку „Друга година Српског војевања” изглед печата Совјета сербског: „На печату на коме су били грбови Србије – под круном крст и четири оцила – и Тривалије – под круном свињска глава са стрелом забоденом у чело, који су на среди свезани један за други и између њи расте крин; одозго огрејало сунце и луче своје спустило до круна, а доле испод грбова ’1804’ био је натпис ’ПРАВИТЕЛСТВУЮЩIЙ СОВѢТЪ СЕРБСКIЙ’.”

Из Жефаровићеве хералдичке збирке узети су грбови за државне печате (печат Правитељствујушчег совјета) као и војне заставе, а 1835. године грб са оцилима из ње ушао је у први српски устав и постао државни грб Кнежевине Србије. Милош Обреновић 1838. године приликом обнављања српске државности преузео је четири огњила, или четири оцила за Кнежевину Србију.

Уз извесне измене грб из Стематографије потом је постао грб Краљевине Србије, а после и Краљевине Југославије.

Хералдичари су током 17. и 18. века слова са српског грба протумачили као огњило, или оцило и тако је остало до дана данашњег.

Познати мото „Само слога Србина спасава” лансирао је Јован Драгашевић, српски војни географ, историчар и књижевник (1836–1915) у својим родољубивим песмама. У његовој песми „Јека од гусала” стоји стих „Само слога Србина спасава, тако Србу пише и на грбу”.

Такво тумачење огњила, односно четири знака која наликују слову С, углавном је прихваћено у народу и задржало се до данашњих дана.