Качаревци спремни за „Сланинијаду”

Качарево – Благодарећи „Сланинијади” Качарево се далеко прочуло, а посебно је познато током четири дана светског сајма најмаснијег дела свиње, који ће се ове године одржати 39. пут од 19. до 22. фебруара. За предјубиларно издање, увелико се овде спремају да приме госте из Србије и региона и то тако што са базичне сланине, локални асортиман проширили и на сваковрсне месне прерађевине. Тако у северном селу панчевачког атара, још од традиционалног новембарско-празничног свињокоља, нема куће, а да се дим не вије бар из два оџака. Пушнице су пуне меса, кобасица, шунки и у новије време кулена, а понајвише сланине, којима овдашњи домаћини хватају залет за светковину сушених деликатеса.

Мало је још остало до отварања капија „манифестације сланинара”, али се овде више од три месеца интензивно спремају за овај гастрономски фестивал. „Сланинијада” је светска, доћи ће народ са разних страна, а такмичарски узорци из најразличитијих кутака планете. Зато у домаћинству Ђурица ударају последњи гланц својим таблама сланине и штаповима печенице, које доминирају авлијом у „само” једној пушници. Већ увелико, десетине кила румено-мирисних комада који су добили три дима, сада се љуља на промаји или у вишеспратној, само на око скученој пушници.

„Без три месеца љуљања, најпре на диму, а онда, а имамо среће сада и на банатској кошави, нема доброг производа. Уз сланину која је најзахтевнија, ту су и кобасице и за оба важна је редовна контрола – како сушење напредује, а да се не претера, али и да не остану „живи”. Зато посла има свакодневно, премештамо их са доњих на горње спратове, како би сваки добио баш онолико ватре и дима колико треба и тако бар три месеца, а понешто мора и да се зна. Људи мисле, само усолиш и окачиш табле, али није тако. Постоје правила сољења и одсољавања, колико све то мора да стоји у саламури, па тек онда следи постепено сушење. Ја то радим на букви и пиљевини, она даје тај први шмек и што је најважније ублажава жар и јару од брикета. Недопустиво је да се појави ватра и на кратко, јер створи кору, поре на месу се затворе и од сушења нема ништа. Зато, само стрпљења и нема журбе”, прича за „Политику” Качаревац Милорад Ђурица.

Интересантно је, да традиција успешно опстаје, иако се истовремено број свиња овде с годинама смањује. Људи причају, некада је свака кућа имала пуне кочине, али и да се село „еманциповало”, па гро-сировине у Качарево стиже из погона већих кланичара, Такође, произвођачима ове робе, наруку не иду ни временске прилике, које су се промениле – тачније праве зиме су све ређе, оне праве с јаким мразевима који трају и банатском кошавом.

„Ове зиме имамо среће с временом. Хладно је, а има и природног проветравања, које је неопходно. Толико су биле слабе зиме претходних година, да смо били приморани да какву-такву циркулацију ваздуха обезбеђујемо уз помоћ вентилатора. Зато сам ја ове године одустао од шунки, које су највећи проблем, јер њихова производња траје минимум две године, а за то време свашта се деси – слабе зиме и незабележено врела лета. Уз оно стрпљење, стварно је проблем извести све до краја да се добије квалитетан производ. Када додамо и потешкоће са набавком сировине, све то отежава исплативост овог посла, а онда су цене високе, па нису срећне ни муштерије, а ни ми, али морамо да нађемо неку рачуницу. Уложиш много, радиш и чекаш, па мора и да се и наплати”, прича Ђурица.

Термин је традиционално фебруарски, када ће се на штандовима „Сланинијаде” наћи понуда месних ручних радова из читаве Србије, а организатор, истоимени Туристички клуб, очекује и такмичарске узорке са других континената.