Имам огромну трему пред премијеру представе „Краљ Иби”

Зачудног „Краља Ибија” Алфреда Жарија изабрала је редитељка Станислава Сташа Копривица за нови сусрет са престоничком публиком. Премијерни сусрет је у петак увече, 20. фебруара, од 19.30 сати на сцени „Оливера и Раде Марковић” Београдског драмског позоришта.

„Сви који тврде за Ибија да је лопов и злочинац – нису ништа друго до обични издајници. Иби је сунце, Иби је цвеће, Иби је брашно што бака у кифлу меће”, бележи Сташа Копривица у најави представе, која је потписала и адаптацију. Дело је превео Влада Стојиљковић, сценограф је Владислава Мунић Cunnington, костимограф Магдалена Клашња, композитор Александар Седлар. Сценски покрет раде Тамара Пјевић и Јакша Филиповац, а сценски говор Ђорђе Марковић.

Насловног јунака тумачи Андрија Милошевић, а у бројној глумачкој екипи су и: Паулина Манов, Александар Јовановић, Милан Колак, Бојана Стојковић/Ива Илинчић, Иван Заблаћански, Мина Ненадовић, Риста Милутиновић, Никола Мијатовић, Арсеније Арсић.

У ишчекивању смо вашег редитељског читања „Краља Ибија” Алфреда Жарија. Каква је привилегија живети са Ибијем и вашом новом представом?     

За мене лично, привилегија је што сам добила прилику да се у једном престижном позоришту бавим суманутим мрачним светом Алфреда Жарија на темељан начин уз екипу која је састављена од невероватно талентованих професионалаца. Једино озбиљним и посвећеним радом могуће је изаћи на крај са овако компликованим материјалом који постављамо на сцену у једнако компликованим временима. Привилегија коју ће публика наше представе, надам се, имати јесте да се заједно са Ибијем прошетају кроз читав спектар савремених светских ужаса истовремено смејући се апсурду тих ужаса. Нема бољег лека против страха од: смеха.

Алфред Жари се пред крај живота потписује као Иби. Шта нама данас може да значи „Краљ Иби” будући да знамо славну историју овог комада у нашем сценском космосу и маестралног Зорана Радмиловића у овој улози? 

Жари је у једној од својих бројних кратких прича о Ибију написао следеће: „Господин Иби јесте гнусан створ и зато (нарочито одоздо) личи на све нас.” То је суштина саге о лудом и бахатом краљу – није он ништа бољи, ни гори од народа који трпи и подржава његов терор зарад својих интереса. Иби је као искривљено огледало на вашарима у којем понекад спознамо себе тачније него у оном нормалном по кабинама продавница одеће.

Дуго вас није било у Београду. За своје ново животно одредиште одабрали сте Херцег Нови. Са којим емоцијама ишчекујете овај сусрет са београдском публиком?

Београдска публика и ја се, заправо, виђамо често у последње три године јер сам јој се вратила још 2023. са римејком представе „Не играј на Енглезе” у БДП-у, представом „Између два Месеца” у Театру на Брду, и комедијом „Није смешно, Жарко!” у Академији 28 која је имала премијеру почетком 2025. Ове три представе су, на неки начин, послужиле и као „висинска припрема” за озбиљан изазов какав је „Иби”. Имам огромну трему, притисак није мали, ипак сам овај наслов прати колективно сећање на легендарну представу Атељеа 212.

Који су главни изазови у адаптацији Жаријевог текста за сцену БДП-а? Како ликови краља Ибија и Алфреда Жарија одражавају теме моћи, одговорности и личних конфликата?

„Краљ Иби” ми је као редитељки и ауторки адаптације поставио два врло тешка домаћа задатка. Први је био да читаву сагу о чича Ибију која се састоји из кратких прича и комада „Иби Рогоња”, „Краљ Иби” и „Оковани Иби” згуснем у сат и по квалитетне комедије која је истовремено узбудљива, прецизна и слојевита. Жари је генијалан, али хаотичан писац, пробијали смо се сви заједно кроз његове реплике као кроз џунглу. Радња је морала да се бруси немилосрдно. Други задатак који нас је намучио јесте како да створимо оштру и релевантну сатиру, а да не зађемо у дневно-актуелно политичарење и таблоидне наративе. То је у данашње време највећи ризик.

Како се у представи рефлектује тема верности, издаје и правде?       

Жари је свој комад „Краљ Иби” замислио као пародију на „Магбета”. Сви елементи Шекспирове приче су ту, али доведени до екстремног апсурда и крајње баналности. Самим тим, ликови које приказујемо на сцени пласирају велике и важне изјаве, претње и заклетве, али и њихови поступци, дела ситних, примитивних клошара. Контрапункт између онога што они замишљају да јесу и онога каквим их видимо је извор хумора, али и тема за промишљање наших сопствених делузија.

„Творац Иби-универзума, извесни Жари, још крајем 19. века је успео да објасни механизме тоталитарне владавине много боље од било ког теоретичара…”, бележите у свом редитељском запису. На који начин је огледало савременим питањима или проблемима?      

Покушала сам да контекстуализујем текст из 19. века тако што ћу занемарити садашње доба и сместити га у будућност. Шта ће бити наш свет након свега онога што му тренутно радимо? На каквим депонијама одбачених пошиљки са „Темуа” ће се подизати дворци будуће аристократије? Колико ће заиста бити слободна Жаријева Слободна земља из „Окованог Ибија”? Бавећи се прецизно спекулативном фантастиком, мислим да смо успели да дотакнемо неке од најболнијих истина наше садашњице.

Како се кроз представу приказује однос између личних вредности и друштвених очекивања?      

Основни принцип којег смо се као екипа држали током поставке ове представе јесте да сву суштину и коментар на њу стављамо у танак простор између два екстрема. Баш као што Иби доживљава шизоидна цепања сваки пут кад мора да донесе важну одлуку, тако ће и публика морати да се суочи са сопственим неочекиваним смеховима и оним што су дозволили да их насмеје.