Многострукост фламенка

Компанија Мануела Лињана из Мадрида вечерас на сцену Атељеа 212, од 21 час, доноси дело „¡ВИВА!”, као песму о слободи родних улога у свету фламенка, на 23. Београдском фестивалу игре. Мануел Лињан је у овом комаду играч, кореограф, редитељ, а на подијум изводи још пет мушких играча обучених у традиционалне женске костиме, откривајући бројне изразе идентитета скривене у сваком људском бићу. Тако приказује многострукост фламенка кроз различите форме ове игре.

Мануел Лињан родом из Гранаде добитник је Шпанске националне награде за игру 2017. Ученик је легендарних Манолете и Мариоа Маја, који су му даривали јаке темеље у фламенку. Његов изузетан таленат одвео га је у свет кореографије. Стварао је за Национални балет Шпаније, Нови шпански балет, као и трупе Рафаеле Караско и Терезе Нијето. Такође је сарађивао са Данијелом Доњом у познатој представи „REW”. Соло каријеру започиње комадом „Бик”, 2008. године. Уследили су „Свет и Апарт” и „Синергија”, који су изведени на престижним фестивалима попут Фестивала у Херезу, где је 2012. освојио награду.

Његова каријера даље је потврђена Наградом Макс и Наградом критике Flamenco Hoi 2013. Премијеру комада „Номад” остварио је 2014. на Фестивалу у Херезу, где је показао мајсторство играча и кореографа. Продукција је обишла важне фестивале, учврстивши његову репутацију.

Комад „Преиначено” представљен је 2016, праћен одушевљењем публике великих међународних фестивала, укључујући Фестивал у Ниму, Холандско бијенале игре и Лондонски фестивал фламенка, уз Награду критике на Фестивалу у Херезу. Праву револуцију на фламенко сцени приредио је 2019. са комадом „¡ВИВА!”, који ћемо и ми видети, храбрим истраживањем родних улога и израза у фламенку, које је избрисало границе традиције. Смела визија и уметничка одважност хваљени су широм света, чинећи представу „¡ВИВА!” референтним појмом савременог фламенка. Годину 2021. обележила је премијера „Гвоздене стопе”, уз коју Лињан наставља гостовања у земљи и свету, док је комадом „Смрт љубави” 2024. још једном потврдио визионарски увид.

Да додамо да је прошле вечери 31. марта на БФИ, Лучијано Росо из Буенос Ајреса сам дочарао четрдесетак духовитих ликова у делу „Апокалипсинк_2”, на сцени Ложионице у Београду, у свом маштовитом маниру, у режији Марије Саконе. Прву верзију овог дела гледали смо 2020. године на истом фестивалу, упркос локдауну који је био на снази у целој Европи. Сходно тадашњим приликама Лучијано Росо прелази у дигитални свет како би стигао до своје публике и оживљава бројне карактере, померајући до крајњих граница своја сценска умећа попут лип-синка и пантомиме. И води нас на сјајно путовање својом соло представом. Уз невероватну еластичност, тело прати све његове таленте: игру, кловновске вештине, пантомиму, музику и лип-синк. Тако настаје урнебесна представа о бројним начинима да се избегне досада.

Лучијано Росо је играч, глумац, редитељ и кореограф који је изучавао балет и савремену игру, афричке плесове, џез и хип-хоп, али и учио уз бројне ауторитете из света глуме и музике и све научено нам и приказао и овог пута.

Он је усавршавао свој глас са Магдаленом Фреитас, Албертом Алонсом и Томом Вијаном, а перкусије са Сантјагом Албином, Габријелом Спилером и Маријом Зопи. Био је ангажован у Компанији Нандаyуре под вођством Аналије Гонзалес, као играч, глумац и кореограф. Постаје 2001. део славне перкусионистичке групе „El Choque Urbano” са којом је наступио у значајним продукцијама и током три године гостовао широм Аргентине, Перуа, Бразила, Уругваја, Парагваја, Колумбије, Панаме, Костарике, Никарагве и Гватемале. Са овим саставом наступао је и у Холандији, Јужној Кореји и Сирији. Током 2009. године постао је део перкусионистичког комада „Urraka”, а затим и део познате трупе у истоименом комаду физичког театра „Ун Појо Ројо”.