Мрка капа

За грађане Србије прилично је битно шта се о њима мисли, из простог разлога што Србија нема потпуну контролу над сопственом судбином. Док демократски процес, колико год несавршен био, омогућава да се домаћи политичари смењују, не постоји сличан процес који грађанима Србије директно омогућава да утичу на политику САД према њима. То доводи до апсурдне ситуације да у Србији хиљаде, у политичком смислу беспомоћних људи пажљиво прате делатност амбасадора САД, али зато ни политички најзалуђенији Американци, који посредно контролишу његово постављење, немају појма ко је то. Дакле, они који имају информације немају моћ да их искористе, а они који имају моћ немају информације које су им потребне.

Моћ да се нешто промени има пре свега амерички народ и озбиљнија промена политике САД према Србији вероватно може да се спроведе само преко њега. Ово је екстремно тежак, можда и неизводљив задатак. Американце пре свега занима домаћа, а не страна политика и сваки покушај корекције мишљења о Србији који не може да се употреби у контексту домаће политике биће игнорисан и заборављен. Уосталом, главни разлог зашто је америчка политика у Ираку почела да се озбиљније преиспитује јесте то што су демократе у томе виделе шансу да скину републиканце са власти; док ту шансу нису видели, није било ни озбиљнијих дисонантних мишљења.

Већина Американаца о Србији не мисли ништа. Многи су већ потпуно заборавили, ако су икад били сасвим свесни, да је НАТО бомбардовао Србију. Они који се те епизоде сећају често имају, што се тиче Србије, негативне асоцијације, које варирају од потпуне конфузије до конкретних заблуда. Америчку јавност спољна политика врло мало занима, а Србија поготово. Само скренути њену пажњу на Србију веома је тешко.

Што је још горе, негативни догађаји, па и такве вести из Србије, ову пажњу привлаче далеко лакше од позитивних. То је делимично резултат асиметрије у перцепцији доброг и лошег. Осим тога, лоши догађаји су ређи од добрих, па су самим тим и чешћи предмет вести. Као што је вест кад струје нема, а не кад је има, тако је и вест кад се у Београду демолирају излози, а не кад се одрже мирне демонстрације. Чињеница да су лоше вести из Србије још и у складу са постојећим предрасудама додатно појачава ове ефекте. И сви ти ефекти су у основи непроменљиви и морају се стално имати на уму – да представа о Србији не би постала још и гора.

Стога, не треба се заваравати да уз мало пропаганде и „брендирања” представа о Србији може да постане позитивна. Позитивне информације, па још у тако разблаженој форми, не држе пажњу и тешко постају вести. Не због неке велике завере, мада предрасуда свакако има, већ због природе људске пажње која ће предност дати ретким и драматичним догађајима, као и онима који их се директно тичу.

Стога је још много опасније предузимати крупне кораке супротне сопственом интересу а зарад наде да ће, ако је корак довољно радикалан, представа оСрбији најзад постати позитивна.Евентуално српско признање Косова, на пример, нико у Америци не би ни приметио, а још мање запамтио и ценио. По свом психолошком ефекту, чак и тако трауматичан потез је мање занимљив од амбасаде у пламену – а да и не помињем фотографије најновије бебе Анџелине Џоли, са којима би се борио за пажњу.

У неком метафизичком смислу све то није фер и гнев оних који у овоме вуку дебљи крај је углавном разумљив. Али иоле објективно сагледавање сопственог искуства недвосмислено указује да је променити туђе мишљење екстремно тешко, а кад то мишљење по тог другог још и нема никакве озбиљне последице, онда је на граници немогућег. Лоше вести из Србије представу о Србији могу да покваре, што може да буде веома опасно и то треба свакако избећи. Али добре вести треба стварати због саме Србије, а не зато да би неко о њој поправио мишљење, јер то је сигуран пут у велика разочарања.

Психолог