Пола века Института за савремену историју

Институт за савремену историју, као једна од водећих научноистраживачких институција у земљи, недавно је обележио 50 година рада. У пола века плодног истраживања, научници Института су се, као основним предметом, бавили унутрашњом и спољном политиком Југославије, и научно истраживали различите теме, од страдања југословенских народа у логорима у Другом светском рату, па све до новијих догађаја, како што је успон ка власти Слободана Милошевића после Осме седнице Централног комитета.

Према речима др Момчила Павловића, директора Института за савремену историју, та институција настала је сједињењем Историјског одељења Института друштвених наука и Првог одељења за изучавање радничког покрета, да би 1969. године добила данашњи назив. Од тада Институт није мењао ни предмет рада ни седиште, које се налази на Тргу Николе Пашића 11 у Београду.

– За то време, Институт се бавио различитим темама као што је стварање заједничке државе, функционисање у време монархије, биографијама монарха, као и спољном политиком у краљевини СХС и Југославији, а посебно историјом радничког покрета. У току седамдесетих година прошлог века, доминантна тема је била Други светски рат, када је настао пројекат „Страдања и отпори”, са 11 књига у којима су проучени логори од Бањице, преко Старог сајмишта до Аушвица и Дахауа – каже Павловић.

Истовремено, Институт се бавио проучавањем Народноослободилачког покрета и револуције, уз серију радова о окупаторским и квислиншким групама, али и другим темама. Тако, на пример, 1983. године Институт објављује научни рад Војислава Коштунице и Косте Чавошког, о политичком плурализму на крају Другог светског рата.

– Око тога се подигла велика бука. На срећу, нико није страдао због овог чланка, чак ни тадашњи уредник часописа Историја 20. века није смењен, што је, као и само објављивање дела, био први знак да су партијске стеге попуштале – истиче Павловић.

Затим су уследиле бурне и ратне деведесете године, па је и Институт испратио пропаст Југославије, први пут слободније проговоривши о темама које су до тада биле табу.

– Те теме су изазивале контроверзе, пре свега докторат о равногорском покрету, који је тада први пут описан као антифашистички у свом корену. Друга велика тема било је истраживање савезничког бомбардовања, где се испоставило да су нeка бомбардовања била последица координације између партизанског руководства и савезничке команде у Барију – наводи Павловић.

Павловић напомиње да је савезничко разарање Лесковца захтевао командант Главног штаба Србије Коча Поповић, што је изазвало велико незадовољство у делу јавности која је подржавала званично виђење историје.

Што се тиче Народноослободилачког покрета, Институт се бавио и темама злочина партизана и уопште репресије од 1944. до 1953. године, посебно према сељаштву у периоду откупа и усиљене совјетизације села.

– Сматрам да и данас померамо границе сазнања и покушавамо да у најбољој намери служимо истини – каже Павловић.

Институт за савремену историју, према Павловићевим речима, шири истраживање и према локалним срединама, помажући архиве, музеје и библиотеке у унутрашњости Србије. Потпомаже и два часописа Жупски и Власотиначки зборник.

Момчило Павловић истиче да је Институт од свог настанка делио судбину Југославије, бавећи се тако темама које су утицале на њен развој и разбијање.

– У време комунизма, постојала је пракса прављења договорне историје, рецимо, требало је да сви народи имају дан устанка, па је и за Косово одабран један датум. Није то била лаж, али је одабран један неважан догађај, а представљен је као устанички дан. У новије време, постоји велика конфузија, историјски подаци се релативизују, и ствара се утисак као да је све под знаком питања. Није добро ни подгревање подела на партизане и четнике, јер то не чини друштво ни напреднијим ни бољим – објашњава Павловић, који је и један од аутора уџбеника из историје за гимназију.

Наш саговорник наглашава да Институт никада није чекао превелики временски отклон за проучавање. У овој години ће се, као једним од најважнијих, бавити питањем Косова, у југословенском и глобалном контексту у 20. веку, као и питањем недовршене интеграције Југославије у периоду од 1921. до 1991. године.

Поред низа студија, Институт за савремену историју објавио је у прошлој години „Историју грађанских странака у Југославији”, коју је приредио Момчило Павловић, затим дело „Француска и Краљевина СХС” Станислава Сретеновића, књигу Милана Кољанина „Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији” и друге.