Живот је леп (у Аустралији)

У Крагујевцу беше пролеће 1955. и у нашем дворишту, где се обично садило поврће као што је парадајз, цветале су љубичице а ја, дванестогодишња девојчица их берем да дам мами, коју много волим. Мама прилази са неким папирима у руци и каже “идемо за Аустралију”.  Ја пренеражена, пресрећна пошто идемо код тате кога никад нисам видела. Али га добро познајем по слици и из писама које је писао нама, његовим “грацијама” – мами, мојој сестри и мени.

Припреме за Аустралију су биле емотивне, пуне среће, очекивања а и суза. Ујак предлаже да мама остави мене “да барем једна од нас заврши школу овде”. Мама ни да чује – идемо све три, па како било. Она исто саветује да ставимо крст на Србију - јер се никад нећемо вратити. Било је плача и јецања нашег и од пола Крагујевца који је дошао да нас испрати “у далеки свет”.

Ја сада живим у једном од лепих крајева Сиднеја - званог Северне плаже (The Northern Beaches). Супруг и ја смо у пензији. Имамо пристојну кућу са великом баштом. Зелена трава око нас буја читаве године. Коста ђаво и по да то неко коси сваке две недеље. Али тим кошењем постаје густа и лепа као зелени тепих. Пуно је дрвећа и палми на земљишту (ма њихово лишће пада па ме тера до лудила јеr не знам како да га се отарасим). Али волим палме, лепо изгледају - прави јужни Пацифик.

(/slika2)Северне плаже се протежу 28 километара од Манлy-а до Палм Бича. Саме плаже су као полукрузи са жутим ситним песком а Пацифик се мења по времену, некад је тих а некад мож да буде и буран. Кrајем децембра и почетком јануара наступају такозване “king tides”, то су огромне плиме. Али то не зауставља пливаче ни “сурфере”.

Свака плажа има свој клуб углавном за младе, који добrовољно чувају плаже, да се неко не удави. Обично се то дешава придошлицама које не познају Тихи океан. Та млађарија (дечаци и девојчице) се учи од малих ногу како да постане “life guards”. На пример уче о морским струјама тако да знају где може да се плива без опасности и ту се поставе заставе, жуте и црвене боје.

Некад је било доста рибара по плажама али то је дошло крају, јер сваки рибар мора да има дозволу а поред тога ове плаже су дате свима на чување тако да не уништавамо околину која је пуна риба, шкољки, ракчића и других ретких морских створења која дежава жели да задржи а и да обнови.

Прија ми живот овде. Свако јутро идем на пливање у морски базен. То су базени одавно прављени на ивици плаже. Имају тушеве и свлачионице,и обично људи који иду на посао и они старије генерације иду на плаже рано ујутро. Сунчање није више препоручљиво, због велике рупе у озонском омотачу над Аустралијом, тако да Аустралијанци доста болују од рака коже.

Нема ничег лепшег од рађања сунца над Warriewood плажом. Често зауставим аутомобил да изађем и да се нагледам и напијем те лепоте.

Вода у базену је као стакло рано ујутру и чиста као суза. Наше две локалне општине воде много рачуна да се ти базени испразне једном недељно и добро очисте, онда се пусте пумпе у погон да напуне базен (који се напуни и доласком плиме). Обично пливам око десет пута дужину базена, почињем да пливам кrајем октобра и пливам све до краја маја а онда наступа наша “зима”, која није никад хладнија од 12 степени.

За време лета се одржавају разне трке између плажа и то обично да се скупи неки новац за разне добровољне акције и установе.

На једно два километра од једне од плажа налази се Српска Православна црква Св. Сава, коју бих ја посећивала сваке недеље али пошто волим да певам у црквеном хору “Лазарице” у самом Сиднеју онда одлазим колима за Сиднеј. Ту у нашој “Лазарици” сам у српској средини.

У Аустралији сам 53 године, ишла сам овде у школу, радила са аустралијанцима и дружим се са њима али .... некако сам и даље нераскидиво везана за Србе и све што је српско.

Ми који смо дошли у Аустралију као политички емигранти смо знали у почетку да се жалимо и говоримо да нас је Бог казнио кад нас је послао на „крај света“. Данас ми, ти исти емигранти кажемо: Бог се смиловао на нас кад нас је послао у Аустралију.

Пуно поздрава свим читаоцима „Политике“,