Шта је човек без функције

… И на­ста­ви­ло сe.

Ни­чим не­и­за­зван, ни од ко­га упи­тан, ве­ли­ки ве­зир Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та на по­след­њој сед­ни­ци ННВ-а ре­че да не­ће да под­не­се остав­ку јер би то био ку­ка­вич­ки чин. Од не­ко­га ко је без­ма­ло два да­на иг­но­ри­сао чи­тав тра­гич­ни слу­чај на ФФ то се оче­ки­ва­ло, али је из­не­на­ђе­ње да­то обра­зло­же­ње. Ку­ка­ви­це су по­зна­те по то­ме што не гра­де гне­зда, већ сво­ја ја­ја по­ла­жу у гне­зда дру­гих, ма­њих пти­ца. Као ме­та­фо­ра у сва­ко­днев­ном жи­во­ту ку­ка­вич­ки чин зна­чи пре­ба­ци­ва­ње од­го­вор­но­сти на не­ког дру­гог, а упра­во то све вре­ме по­ку­ша­ва Си­нан-па­ша.

То је та­ко ако се ствар по­сма­тра из угла дру­штве­не од­го­вор­но­сти и оних ко­ји­ма не па­да на па­мет да фа­кул­тет ви­де као ме­сто на ко­јем се пла­ни­ра­ју по­ли­тич­ке ак­тив­но­сти. Ме­ђу­тим, ако се по­сма­тра из пер­спек­ти­ве не­ког ко се не оба­зи­ре на дру­штве­не оби­ча­је већ при­зна­је са­мо суд сво­је „пар­ти­је”, он­да та­кво обра­зло­же­ње из­гле­да ра­зум­но. За­и­ста би би­ло ку­ка­вич­ки на­пу­сти­ти „са­бор­це” у тре­нут­ку док рат још тра­је. А упра­во је ве­ли­ки ве­зир та­ко де­фи­ни­сао од­нос из­ме­ђу фа­кул­те­та (уни­вер­зи­те­та) и др­жа­ве и упра­во на тај на­чин зна­тан број оних ко­ји га по­др­жа­ва­ју ви­ди зби­ва­ња на уни­вер­зи­те­ту то­ком по­след­њих ви­ше од го­ди­ну да­на. Но, оста­ви­мо Си­нан-па­шу да во­ди сво­је бит­ке, а ми се за­пи­тај­мо ка­ко је до­шло до то­га да се днев­на по­ли­ти­ка ви­ди као рат и да се уни­вер­зи­тет ба­ви днев­ном по­ли­ти­ком.

Без об­зи­ра, да ли се по­сма­тра из „хум­бол­тов­ске” или „бо­лоњ­ске” пер­спек­ти­ве, уни­вер­зи­тет је са­став­ни део дру­штва, а не одво­је­на це­ли­на. Из хум­бол­тов­ске пер­спек­ти­ве уни­вер­зи­тет је уну­тра­шње кри­тич­ко од­гле­да­ло дру­штва. Храм у ко­јем је за­јам­че­на сло­бо­да ми­сли, чак и ако те сло­бо­де не­ма у јав­ном про­сто­ру, а ње­го­ва основ­на функ­ци­ја је уса­вр­ша­ва­ње на­уч­ног зна­ња као прет­по­став­ке укуп­ног дру­штве­ног раз­во­ја. Из бо­лоњ­ске пер­спек­ти­ве уло­га уни­вер­зи­те­та је да ства­ра ка­дро­ве ко­ји су по­треб­ни дру­штву и тр­жи­шту ра­да, док је ње­го­ва на­уч­на ди­мен­зи­ја у дру­гом пла­ну. Наш уни­вер­зи­тет да­нас ни­ти пред­ста­вља храм сло­бод­не ми­сли ни­ти је сер­вис ко­ји при­пре­ма под­мла­дак за укљу­чи­ва­ње у тр­жи­ште ра­да. Уме­сто то­га по­стао је од­ро­ђен део дру­штва, ор­га­ни­за­ци­ја или тач­ни­је ре­че­но кон­гло­ме­рат фа­кул­тет­ских дру­жи­на ко­је се по­на­ша­ју по прин­ци­пу уни­вер­зи­тет – то смо ми, за­по­ста­вља­ју­ћи чи­ње­ни­цу да уни­вер­зи­тет ни­је скуп тре­нут­но за­по­сле­них већ за­јед­ни­ца про­шлих, са­да­шњих и бу­ду­ћих на­ра­шта­ја, ко­ја по­сто­ји за­то што се по­шту­ју уни­вер­зи­тет­ска пра­ви­ла и оби­ча­ји. Ве­ћин­ско гла­са­ње ко­јим се до­но­се од­лу­ке тре­ба­ло би да оне­мо­гу­ћи кр­ше­ње узу­са, а не, као што је са­да че­сто слу­чај, да на­мет­не во­љу ове или оне кли­ке не­за­ви­сно од тих пра­ви­ла. Сло­бо­да по­је­дин­ца ко­га шти­те уни­вер­зи­тет­ски про­пи­си за­ме­ње­на је во­лун­та­ри­змом ор­га­ни­зо­ва­них и ко­ор­ди­ни­са­них гру­па ин­спи­ри­са­них днев­ном по­ли­ти­ком, што ни­јед­на кон­цеп­ци­ја уни­вер­зи­те­та не под­ра­зу­ме­ва.

Не та­ко дав­но, уни­вер­зи­тет је био храм сло­бод­ног ми­шље­ња. Мла­ди на­став­ник је мо­гао без ика­кве за­др­шке да из­но­си сво­је ми­шље­ње и да без стра­ха од санк­ци­ја ка­же и на­пи­ше оно што ми­сли. Ако би се не­ки бо­го­ви из уни­вер­зи­тет­ског пан­те­о­на уз­јо­гу­ни­ли и при­пре­ти­ли, дру­ги су их вра­ћа­ли по­зна­ни­ју уни­вер­зи­тет­ских оби­ча­ја. Да­нас, ме­ђу­тим, мла­ди на­став­ни­ци мо­ра­ју да ћу­те, не због стра­ха од др­жа­ве, већ стра­ха од ко­ле­га јер ни­ка­да не зна­ју да ли ће не­ка њи­хо­ва „по­гре­шна” реч или опре­де­ље­ње иза­зва­ти гнев уми­шље­них бо­го­ва и ор­га­ни­зо­ва­них ма­њи­на ко­ји им мо­гу по­ква­ри­ти на­пре­дак у ка­ри­је­ри или на дру­ги на­чин за­гор­ча­ти жи­вот. Уни­вер­зи­тет се од хра­ма сло­бод­не ми­сли пре­тво­рио у би­ро­крат­ски гво­зде­ни ка­вез. Као по­се­бан вид при­ти­ска на сло­бо­ду ми­сли и го­во­ра прак­ти­ку­ју се раз­ли­чи­ти ви­до­ви кан­се­ло­ва­ња. Нај­бру­тал­ни­ји, ма­да не и је­ди­ни при­мер, је­сте не­дав­на си­ту­а­ци­ја у ко­јој је ви­ше де­се­ти­на на­став­ни­ка на­пу­сти­ло сед­ни­цу ве­ћа ка­да се за реч ја­вио ко­ле­га чи­је ми­шље­ње про­тив­ре­чи ве­ћин­ском мње­њу. Та­кав при­зор је по­след­њи пут ви­ђен на 14. кон­гре­су СКЈ, што до­вољ­но све­до­чи о да­на­шњем ду­ху уни­вер­зи­те­та. Украт­ко, све се мо­же кри­ти­ко­ва­ти, са­мо не ста­ње и од­но­си на уни­вер­зи­те­ту.

Ствар ни­је бо­ља ни ка­да се са­гле­да из бо­лоњ­ске пер­спек­ти­ве. На мно­гим фа­кул­те­ти­ма број на­став­ни­ка ра­сте, а број кан­ди­да­та жељ­них да упи­шу те фа­кул­те­те опа­да. Има и дра­стич­них слу­ча­је­ва, где се већ го­ди­на­ма при­ја­вљу­ју је­дан или два кан­ди­да­та па би др­жа­ви би­ло ис­пла­ти­ви­је да те сту­ден­те ша­ље на нај­пре­сти­жни­је свет­ске уни­вер­зи­те­те са оба­ве­зом да се вра­те не­го што из­др­жа­ва чи­та­ве фа­кул­те­те. Украт­ко, упи­сна по­ли­ти­ка има све ма­ње ве­зе с по­тре­ба­ма тр­жи­шта ра­да и де­мо­граф­ским трен­до­ви­ма. Већ и ови при­ме­ри све­до­че да уни­вер­зи­тет не­ма раз­ви­је­ну од­го­вор­ност пре­ма јав­но­сти, ни у по­гле­ду тро­ше­ња бу­џет­ских сред­ста­ва ни у по­гле­ду дру­штве­них по­тре­ба за обра­зо­ва­њем, а фло­ску­ла о ауто­но­ми­ји ко­ри­сти се да се из­бег­не раз­го­вор о тој те­ми. По­јед­но­ста­вље­но ре­че­но, фа­кул­те­ти по­сто­је да би на­став­ни­ци при­ма­ли пла­те, а све оста­ло је ко­ла­те­рал­на до­бит ко­ја за­ви­си од лич­ног ен­ту­зи­ја­зма из­у­зет­них на­став­ни­ка – ко­јих је све ма­ње, а не од ор­га­ни­за­ци­је ви­со­ко­школ­ског си­сте­ма. Не чу­ди оту­да бес и на сам по­мен осни­ва­ња ал­тер­на­тив­них уни­вер­зи­те­та.

У Хум­бол­то­во вре­ме др­жа­ва је би­ла нај­моћ­ни­ји по­ли­тич­ки ак­тер, а на­у­ка ко­ја се раз­ви­ја­ла на уни­вер­зи­те­ти­ма би­ла је по­кре­тач дру­штве­ног раз­во­ја и ин­стру­мент др­жав­не мо­ћи. Ве­за је би­ла мно­го­стру­ка и бли­ска, али за­то и на­пе­та. Зах­тев за ауто­но­ми­ју уни­вер­зи­те­та од­но­сио се пре све­га на сло­бо­ду ми­сли и ис­тра­жи­ва­ња, што је пред­у­слов раз­во­ја на­у­ке. Ауто­но­ми­ја уни­вер­зи­те­та, да­нас у Ср­би­ји, слу­жи као оправ­да­ње за пре­кид би­ло ка­кве ве­зе са др­жа­вом осим оне ко­ја под­ра­зу­ме­ва фи­нан­си­ра­ње уни­вер­зи­те­та из др­жав­них ја­са­ла. При­про­стом све­ту се об­ја­шња­ва да ауто­но­ми­ја зна­чи да по­ли­ци­ја ни под ко­јим усло­ви­ма не сме да уђе у згра­ду фа­кул­те­та чак ни са суд­ским на­ло­гом ка­да ис­тра­жу­је кри­вич­на де­ла. Све то не зна­чи за­ла­га­ње за апо­ли­тич­ност. Уни­вер­зи­тет је увек био ак­ти­ван, али не­стра­нач­ки ак­тер у по­ли­тич­ком жи­во­ту и дру­штве­ном ди­ја­ло­гу. На­став­ни­ци, ме­ђу­тим, ни­ка­да ни­су про­па­ги­ра­ли сво­је стра­нач­ке иде­је на уни­вер­зи­те­ту, ни­ти је уни­вер­зи­тет био ак­тив­ни уче­сник или сред­ство у стра­нач­кој утак­ми­ци.

Др­жа­ва се ра­ни­је ви­ше тру­ди­ла да има те­сне ве­зе са уни­вер­зи­те­том. По­ку­ша­ва­ла је да при­ву­че и укљу­чи нај­у­ти­цај­ни­је на­уч­ни­ке у др­жав­не по­сло­ве. Би­ло јој је ва­жно да има ути­цај на упра­вља­ње уни­вер­зи­те­ти­ма јер су они би­ли но­си­лац на­уч­ног раз­во­ја. Да­нас су кор­по­ра­ци­је по­ста­ле цен­три мо­ћи и на­уч­но­тех­но­ло­шког раз­во­ја, а уни­вер­зи­тет је у нај­бо­љем слу­ча­ју њи­хов јеф­ти­ни сер­вис. За­то су на фа­кул­те­ти­ма не­ка­да оста­ја­ли нај­та­лен­то­ва­ни­ји, а да­нас је све ви­ше оних ко­ји не мо­гу да на­ђу бо­љи по­сао или не зна­ју шта би дру­го мо­гли да ра­де. Тр­жи­шна по­зи­ци­ја уни­вер­зи­тет­ских на­став­ни­ка еро­ди­ра­ла је на на­чин на ко­ји је сво­је­вре­ме­но то био слу­чај са учи­те­љи­ма, а по­том и сред­њо­школ­ским про­фе­со­ри­ма. Јаз из­ме­ђу са­мо­све­сти о соп­стве­ној хум­бол­тов­ској уло­зи и ствар­не уло­ге и тр­жи­шне по­зи­ци­је ство­рио је осе­ћај не­си­гур­но­сти и бе­са код ма­се на­став­ни­ка. Та осе­ћа­ња ак­тив­на ма­њи­на про­јек­ту­је на днев­но­по­ли­тич­ки ни­во и ко­ри­сти их као сред­ство за соп­стве­ну по­ли­тич­ку про­мо­ци­ју. За њих је ва­жно сте­ћи, а још ва­жни­је одр­жа­ти се на не­кој упра­вљач­кој функ­ци­ји. Не­ка­да се бе­жа­ло од уни­вер­зи­тет­ских функ­ци­ја. Би­ло је слу­ча­је­ва где су управ­ни­ци оде­ље­ња би­ра­ни жре­бом, а де­ка­ни су је­два че­ка­ли да им ис­тек­не ман­дат јер ни­ко ни­је же­лео ни­ти имао вре­ме­на за ад­ми­ни­стра­тив­не по­сло­ве. Али вре­ме­на су се про­ме­ни­ла. На­став­ни­ци су по­че­ли са­ми се­бе да кан­ди­ду­ју и да ло­би­ра­ју за до­ла­зак на функ­ци­је. Јер шта је чо­век без функ­ци­је, по­себ­но ако се ба­ви по­ли­ти­ком, а не на­у­ком?

Има ли та­кав уни­вер­зи­тет бу­дућ­ност? По­сто­ји онај виц ка­ко су не­ка­да па­мет­ни про­фе­со­ри до­во­ди­ли све глу­пље и не­спо­соб­ни­је на­след­ни­ке да их ови не би угро­зи­ли. И та­ко из ге­не­ра­ци­је у ге­не­ра­ци­ју на уни­вер­зи­тет и за де­ка­не су до­ла­зи­ли све глу­пљи и не­спо­соб­ни­ји, док јед­ном ни­је до­шао је­дан то­ли­ко глуп да је за на­след­ни­ка до­вео па­мет­ни­јег од се­бе. Са­мо из тог раз­ло­га ве­ру­јем да и наш уни­вер­зи­тет има бу­дућ­ност.

*Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду