Богатство маште, веровања и уметности

Јапанска књижевност и традиција оживљене су код нас кроз бројне преводе и издања „Танесија”, а међу новим књигама овог издавача је и збирка приповедака Рјуносуке Акутагаве „Живот једне будале”. Књигу је превео с јапанског Матеја Матић.

Ова збирка настала је из жеље да буде приказана друга страна Акутагавиног стваралаштва, потпуно другачија од добро познатих остварења заснованих на јапанској и кинеској старини, већином преведених и објављених у збирци „Рашомон” („Танеси”, 2024). Прве три приповетке у избору – „Смрт верника”, „Црна Марија” и „Смешак богова” спадају у групу Акутагавиних дела која се називају „хришћанске приче”. Премда Акутагава није био хришћанин, занимао се за хришћанску тематику, као и већина њему савремених јапанских интелектуалаца, те је пажњу усмерио ка раној историји хришћанства у Јапану.

Прича „Живот једне будале” написана је само месец дана пре пишчевог самоубиства. Кроз педесет и једну вињету сагледани су најважнији тренуци Акутагавиног живота, који се и у приповеци као и у стварности завршава Вероналом.

Прича „Vita sexualis” представља Акутагавину сексуалну исповест. Она је, као што нам то говори наслов, написана по узору на истоимени роман из 1909. године Морија Огаија. Док је Огаијев роман у очима данашњег читалаштва готово чедан, Акутагава се, у духу новије ере, не либи да прикаже многе експлицитне сексуалне детаље. За разлику од Огаија, који своју исповест спроводи до студентских дана, Акутагава своју завршава у „другом разреду ниже средње школе”...

„Грумен земље”, приповетка коју су писци попут Наоје Шиге, хвалили као једну од Акутагавиних најзрелијих, доноси потпуно другачији тон. Реч је о реалистичком опису живота на селу. „Капа” носи наслов по истоименом створењу јапанске митологије налик корњачи. У њој се на сатиричан начин описује живот у „капинској земљи” кроз сведочење менталног болесника, те се ова приповетка неретко пореди с „Гуливеровим путовањима”.

У роману „Скупљачи сећања” јапанске књижевнице Јоко Огаве, који је превела с јапанског Милица Месаровић, постављена су питања о томе шта се дешава са људима и са самом људскошћу када нам одузму могућност да памтимо, када нестану бунт, отпор и потреба да се сећамо, пишемо и волимо. Потреба да од сећања начинимо последњи чин непослушности. На неименованом острву, уз неименовану обалу, где предмети неприметно нестају: шешири, птице, руже, па и сећања на њих, заборав постаје једини начин преживљавања. Већина становника острва не примећује те промене, док они малобројни, који још могу да се сете изгубљених ствари, живе у страху од окрутне Тајне полиције и Скупљача сећања, одлучних да све нестало заувек остане заборављено. Они који се и даље сећају бивају кажњени, али када млада списатељица одлучи да сачува оно што свет брише, отпор постаје чин љубави, а успомене најопаснији облик наде. Како њене укућане обузимају страх и губитак, тако се хватају за њено писање као за једини начин да сачувају прошлост.

Роман „Скупљачи сећања” добитник је Награде за најбољу преведену књигу 2020. године и Награде „Њујорк тајмса” „100 најзначајнијих књига 2020. године”. Идеалан је за љубитеље Сарамаговог „Слепила” и Орвелове „1984”. Књига је у Јапану објављена под насловом „Тајна кристализација”, док се на енглеском говорном подручју појавила као „The Memory Police”.

Јоко Огава (1962) једна је од најзанимљивијих и најзначајнијих јапанских ауторки, с краја 20. и почетка 21. века. Објавила је више од 20 романа и неколико књига прича. Добила је готово све престижне књижевне награде у Јапану. Њена дела превођена су на многе стране језике, посебно на енглески, француски, италијански, шпански и кинески језик. Огава се вешто креће између надреалног и гротескног, понекад с примесама шаљивог, уносећи у своја дела психологију двосмислених и дубоко узнемирујућих личности. Опседнута је физичким и менталним поремећајима. И кад пише једноставно и мирно, она нас уводи у сасвим неочекиване пределе.

„Танеси” је објавио антологију јапанских каидан прича „Снежна жена” коју је превео с јапанског и приредио Матеја Матић, збирку „чудних” приповедака које се не могу сврстати ни у фантастику ни у хорор, јер припадају нечем дубљем: свету у којем се свакодневно преплиће с натприродним, а смех и језа деле исто огњиште. Од Асаија Рјоија и Ихаре Саикакуа до Лафкадија Херна и Торијаме Секиена, ова збирка открива богатство јапанске маште, веровања и уметности које су вековима обликовале представе о чудном и необјашњивом.

Антологија доноси избор из најважнијих збирки Едо периода, три приче у обради Лафкадија Херна, као и илустрације Торијаме Секиена из његове познате „Илустроване поворке стотину демона”. Спој текста и слике открива како су Јапанци замишљали свет духова, богова и чудних бића, али и колико се тај свет прелама кроз људску природу. Ова књига није само сусрет са древним причама, већ и путовање у корене јапанске фантастичне књижевности. „Каидан” у јапанској традицији значи причу о зачудном – о нечему што нарушава границу између живих и мртвих, стварног и нестварног. Ове приповетке настајале су у доба Едо, када су људи током летњих ноћи причали страшне приче и после сваке гасили по једну свећу, верујући да ће се с последњим угашеним пламеном појавити чудовиште. Њихови аутори, међу којима су Асаи Рјои, Ихара Саикаку, Негиши Јасумори и Ђипенша Ику, приповедали су о најразличитијим темама – од љубави која надживљава смрт до чудовишта рођених из људске неправде.

М. Вулићевић