Заблуде једног доба

Од нашег специјалног извештача

Берлин, 14. фебруара – Филмовима са већ освојеним номинацијама за Оскараи онима са звучним холивудским глумачким именима који су, нажалост, на Берлиналу потиснули у други план низ драгоцених и квалитетних малих дела, придружила се и холивудска комедија „Мој један једини” британског редитеља Ричарда Локрејна, са Рене Зелвегер и Кевином Бејконом у главним улогама.

У амбијенту педесетих година прошлог века, Зелвегерова тумачи лик супруге која напушта мужа музичара пошто га је ухватила у прељуби, и са синовима тинејџерима путује Америком у очајничкој потрази за мушкарцем који би је оженио и обезбедио јој пристојан живот. Филм је комичан, смислен и симпатичан за гледање, али му ипак није место у такмичарском програму.

У њему се сасвим угодно сместио живописан перуански филм „Млеко жалости” Клаудије Љосе, драма у којој се мит меша са фолклором, сујеверјем и социјалним бекраундом. Јунакиња филма Фауста, девојка за коју околина верује да је болешљивост усисала из „престрашене сисе”  мајке која ју је родила у време рата, преко дана ради као служавка једне богате пијанисткиње, а остатак дана у живописном амбијенту фавела, у окружењу људи који све што имају троше на весеља, свадбе и скупе поклоне...

(/slika2)Легендарни пољски и европски редитељ, 83-годишњи Анджеј Вајда, последњег фестивалског дана, представио је интимистички филм „Татарак” (трска), нежну и потресну драму о умирању и смрти. Поступком филма у филму, Вајда у две паралелне исповести нуди исповедни прозно-опроштајни монолог његове глумачке музе Кристине Јанде, од супруга и верног Вајдиног сниматеља и пријатеља Едварда Клосињског, али и причу о снимању филма „Татарак” (према истоименој краткој причи Јарослава Иваскијевича), у којем Јанда игра трагичну хероину.

Заплет филма, призори процеса снимања филма и лична драма глумице, међусобно се тематски преплићу, затварајући круг једног људског века и велике туге.

У сличним тоновима је и нови филм Теа Ангелопулоса „Прашина времена”, други из ауторове трилогије о двадесетом веку. И док су у првом филму „Уплакана ливада” јунаци Грци који су исељени из предела Русије током револуције, у „Прашини времена” јунаци су Грци које је после пораза у грађанском рату, у којем су грчки комунисти изгубили, Стаљин населио у Казахстану. Главни јунак ове раскошне артистичке епике, у којој играју Виљем Дафо, Бруно Ганц, Ирен Жакоб и Мишел Пиколи, јесте амерички редитељ који у римској Ћинећити, снима филм о судбини својих грчких родитеља. Ова авантура води га од Рима до Казахстана, Берлина до САД, а Ангелопулос тако расветљава још један период политички бурног 20. века. Ко воли Ангелопулосово касније стваралаштво, волеће и овај филм.

У дану када жири у затвореној соби већа о добитницима награда, ван конкуренције је приказан и документарни омнибус „Немачка 09: 13 кратких филмова о стању нације”, са потписима најзначајнијих савремених немачких редитеља, попут Тома Тиквера, Фатиха Акина, Волфаганга Бекера, Кристијана Пецолда... Овим филмом фестивал обвележава 20 година од пада  Берлинског зида.

После церемоније доделе награда, 59. Берлински фестивал биће завршен свечаном пројекцијом филма „Рај је западно” још једног легендарног грчког редитеља – Косте Гавраса. Реч је о полу-биографском и политички ангажованом филму, причи о илегалном имигранту који од Крита путује до Париза, у „западни рај” . Ово је уједно и први филм који је после легендарног „З” (1970), Гаврас снимао у Грчкој...