Банчићи, село стогодишњака

Љубиње – Стогодишњаци, зелени дуб, зановет, камен, змије..., не зна са одакле почети причу о селу Банчићи, десетак километара удаљеном од Љубиња.

Почетком двадесетог века у педесет и четири домаћинства било је више од петсто сељана. Шездесет и прве, десет димова више, али и стотину душа мање неголи педесет година раније.

Банчићи и овај део љубињског краја пре и изнад свега су места стогодишњака. Места у којима су ваздух, камен, кише, сунце, али и змије и чудно растиње увек пресуђивали дуговечности сељана. Мара Бетегало и Даница Будимчић доживеле су 110, Ђуро Самопјан 112, Ристо Калајџић 113 година. Милош Пупић умро је у 124, а Тодор Буквић у 125. години. Готово да нема огњишта у овом делу Херцеговине уз које није рођено бар пет-шест стогодишњака.

– За давних времена, у Банчићима се спавало под каменом, уз змије. Готово сви су пили млеко које се није прокувавало, а када би покисли, гуњеви су се сушили на леђима горштака. И нико се после тога није ни накашљао. Мало је ко од стогодишњака био код лекара – објашњава дуговечност Херцеговаца хроничар љубињског краја Љубо Михић.

У Банчићима, на размеђи Хумине и Ридина, изворске воде никада није било. Локве за напајање стоке у кршу су копали и Грци и Римљани. У Банчићима је први бунар ископао Ристо Рудан тек почетком двадесетог века.

Гомиле у Банчићима, тако књиге кажу, припадају халштатском добу, односно времену Илира. Много касније, у 15. веку, дубровачки трговац и властелин Џиван Припчиновић писао је о власима катунарима из Банчића. Мало потом Турци заузимају ово село. Средином 17. века Банчиће је захватила куга, а касније и глад због које умире деветоро сељана. У јамама љубињског краја Ржаном долу, Капавици, Пандурици, Чавашу вечно је уснуло на стотине мештана. Међу жртава усташког дивљања Херцеговином било је и на стотине сељана Банчића. Стотинак Банчићана скончало је и у Јасеновцу. Добру су мало када била отворена врата овог села.

(/slika2)У Банчићима није било човека да није знао клесати камен. А када би се, припремљен за зидање, исклесао у Банчићима, камен би се онда одвозио у Дубровник. Сви путеви до Држићевог града ишли су тада, причају данас сељани, „само српском земљом“.

У Банчићима се вековима живело углавном од стоке и дувана, а када би то тражило тржиште, и змије би се хватале и продавале. Неки умешнији знали су их ухватити и десетак за само један дан и тако добро зарадити.

Међутим, да није било плаништарења, како то за номађење веле у Банчићима, ко зна да ли би се у кршу љубињског залеђа и могло опстати. И Неђељко Јањић, који се својом Васиљком оженио о Јовањдану четрдесет и девете, био је номад-плаништар.

– На хиљаде оваца знао сам с пролећа изгонити углавном у Трескавицу. Од новца зарађеног за тих неколико месеци ишколовао сам децу. Друкчије не бих могао – каже старина Неђељко.

Када се ни од камена, стоке, дувана, змија... није могло стати на ноге, надничарило се у Стоцу и Дубровнику. Само да би чељад имала макар кору хлеба. И у Америку, за сељане Банчића није било тешко отићи. Осморо сељана отиснуло се преко локве. Само један се није вратио. Сви остали дошли су у родне Банчиће и ту скончали. Неки Никола Јањић толико је у Америци зарадио да је намеравао у Дубровнику да купи чак и надалеко познат хотел „Аргентина“.

У Банчићима расте зановет, с пролећа, омиљена сточна храна. Кажу да за дубровачке властелине није било већег специјалитета од печења од јагњади и јарића који су у Банчићима брстили зановет. Јагњад која су се напасала у Банчићима била су скупља за бар сто данашњих марака по грлу.

Уз стогодишњаке и зановет, у Банчићима је и прича о зеленом дубу, дендролози веле мешавини цера и македонског храста. Стабло под којим је, каже легенда, спавао и касније га благосиљао Свети Сава увек је са зеленим лишћем.

На зеленом дубу никада није рађао жир, а нити се може калемити.

У Банчићима је за не тако давног времена подигнут споменик погинулим Титовим партизанима и жртвама фашистичког терора. Били су у селу и школа и задружни дом и задруга. Живота и радости у Банчићима је било на сваком кораку.

У Банчићима код Љубиња, у Херцеговини, данас ни школе ни продавнице ни задружног дома ни поште... У селу данас педесет душа. Међу њима и троје прелепе деце – Јована, Зорана и Вељко Михић који возаре до школе у Љубињу...

– У Банчићима, на размеђи сукобљених страна, српска војска је бранила и одбранила Љубиње и овај део Херцеговине – поносно ће на крају Славољуб Михић.