Закон у вилајету

Штета што је само један народни посланик, али овог пута по глумачком задатку, седео у сали Народне скупштине док је млађани пештански јурист и петроградски доктор права Божидар Грујовић држао слово о владавини закона, правде, части и слободе. Свим тренутним представницима народа ваљало би, уз опомене и новчане казне, изрицати и обавезно гледање ТВ филма „Између изгубљеног и неодржаног” који је, на Дан државности Србије, приказао РТС.

То што га ни први советници нису чули, иако је било предвиђено, јер је Карађорђе уставотворну скупштину отказао, може бити симптоматично за судбину парламентаризма у Србији. Да бар донекле „поправи историју” госпођа Славица Ђукић-Дејановић могла би колегама да подели ДВД са поменутом беседом, те да градиво мало вежбају и код куће. Да понављају правила о добром закону у вилајету (народу) „који заповеда разумно и твори правду”, да схвате да „гди је добра конституција и власт под законом, ту је и слобода”, а где тога нема – „пустаилук и ајдуклук, под другим именом”, те да је задатак власти свом народу „сигурност живота, имања и чести сачувати”.

Такво повезивање прошлости и садашњости, кроз стално смењивање, мешање и замену временских планова замислили су и аутори, сценариста Јелица Зупанц и редитељ Слободан Радовић. Био је то заправо један подугачак дијалог између два актера, студента глуме који ће отелотворити Грујовића за скупштинском говорницом и проте Матеје Ненадовића из чијих је „Мемоара” преузет знатан део текста. Било је стога и извесне пренатрпаности детаљима и донекле заморних рукаваца у приповедању. Но одлично тумачење Војислава Брајовића, кога је Владислав Михаиловић доследно пратио – много више него неми делови са „сликама из епохе”, убачени веровано не само као илустрација него и као предах – учинили су да измишљени разговор двојице несавременика протече глатко и уверљиво.

Колико у обнародовању тог мудрог старог а актуелног говора, значај овог ТВ филма је и у откривању још једне од занимљивих, умних а заборављених личности српске повести. У том погледу он се додирује са наменски сниманом серијом „Заборављени умови Србије” која је замишљена управо као повесница о заслужним грађанима вредним дужег памћења и поштовања. Да је важно овако враћати се у прошлост о подсећати на заоставштину предака знали су и раније у Образовном,. Документарном, Драмском програму Телевизије Београд и свесно и савесно су обављали ту врсту посла. И серија „Заборављени умови” косценаристе и редитеља Петра Станојловића, служила се комбинацијом документарних и играних фрагмената настојећи да биографске податке пласира пластичније, да историјске личности учини животнијим. Тако оживљени у сећању – у сећању ће дуже и остати.