Ми јесмо војници, али осетимо срце народа

На недавно одржаној међународној падобранској манифестацији „Балкански скок пријатељства” на аеродрому „Лисичији јарак’’, као гост, али више као осведочени пријатељ падобранаца, боравио је и Рафаеле Јубини, италијански бригадни генерал у пензији. Он је део своје војне службе провео у нашем региону, али је у три наврата био ангажован у мисији на Косову и Метохији. Као официр пешадије у бригади „Фолгоре” налазио се на челу 183. НЕМБО пука, који је био задужен за рејон око Пећи и Пећке патријаршије. Један од његових задатакa била је и заштита српских светиња, манастира, цркава и православних гробаља.

Управо ова бригада, као заветни дар за спасавање српских светиња, одликована је 2004. године Орденом Светог Саве другог степена.

Јубини се на падобранској манифестацији овог пута није опробао у падобранском скакању.

– Ово ми је други пут да долазим на овај међународни догађај, први пут је то било 2019. године, а дошао сам на позив пуковника Ненада Кузмановића. „Балкански скок пријатељства” од изузетног je значаја за целу Источну Европу. Италијанска делегација је била гост. Изузетно сам задовољан организацијом и осећао сам да сам међу искреним пријатељима. Посебно ми је било драго што је приликом отварања церемоније међу великим бројем застава била и италијанска – каже Јубини, такође падобранац.

Велики део каријере наш саговорник провео је службујући у државама погођеним ратом – у Либану, Ираку, Сомалији, Босни и Херцеговини… али неколико година и то у три наврата службовао је и на Косову и Метохији.

– Први пут сам на Космету боравио 2000. године и тада сам био командант батаљона који је био подршка јединицама бригаде „Фолгоре’’. Наш задатак је био да у ширем рејону Метохије подржимо ову бригаду. Била је то шанса да упознам локално становништво и да склопим пријатељске односе са локалним становништвом и влашћу, али и да упознам српске официре који су били на служби на административној линији ка Црној Гори. Били су то врло коректни и озбиљни људи, са којима су се лако решавала проблематична питања. Прави официри и војници. Тада сам се упознао и са садашњим владиком Јованом Ћулибрком, који је такође падобранац. У том првом службовању на Космету нисам био задужен ни за једну област – објашњава Јубини и истиче да за време тог боравка није било скоро никаквих проблема на терену.

На Косово и Метохију дошао је поново 2001. године као војни саветник генерала Пјерлуиђија Торелија, команданта бригаде „Фолгоре’’ у којој су били и шпански и португалски војници.

– Следеће године 2002. био сам у командној групи „TASK FORCE EAGLE” (оперативна група „Орао”) у оквиру зоне где је надлежна била немачка команда. Тој области припадали су Пећ, Клина, Гораждевац, све до административне линије са Црном Гором (тада је то још била Савезна Република Југославија). Био је то велики простор под војном одговорношћу наше командне групе. Наредне 2003. године, добио сам мисију да организујем заштиту свих цркава и манастира у том рејону. Мислим да их је било око 20 заједно са гробљима. Наш задатак је био да их заштитимо од екстремиста. Али у то време и није било толико екцеса. Углавном смо бележили појединачне нападе каменицама на храмове. Како бисмо спречили било какво насиље, направили смо заштитни систем. Код манастира и већих цркава непрекидно је био стациониран вод војске наоружан дугим цевима, док смо око мањих цркава организовали честе патроле. Понекад, било је ангажовање појединих оклопних средстава која би била подршка заштити манастира Дечани – прича Јубини и истиче да су постојала два батаљона под њиховом командом. Један је био у Клини, а други у Гораждевцу.

– То је било важно јер смо имали српско село које је било окружено са неколико албанских села. Тражио сам начин како да се организује живот у том селу како би се омогућио заједнички живот. Јер десило се тада да су млади Албанци каменовали возило са српским тинејџерима. Када се то догодило, реаговали смо одмах. Зауставили смо их и рекли да то не раде јер их српски дечаци нису напали. О томе смо разговарали и са албанским председником општине и нагласили му да је то узнемиравање и он је то разумео – наглашава Јубини.

Он објашњава да су пре доласка у зону операције имали брифинг и да су од своје команде добили обавештења и књижицу у којој су се налазили подаци са терена – састав становништва, историја, односи између Срба и Албанаца, конфигурација терена…

– У почетку се оно што смо добили као обавештење поклапало са оним што смо видели на терену. Затекли смо забринуте и преплашене и Србе и Албанце. Био је то први утисак. Али обилазећи терен, видео сам спаљене куће. Питао сам зашто су уништене када није било рата. То је исто оно што сам видео када сам био у Сарајеву, где се слична ситуација дешавала и са једне и са друге стране. И са српске и са муслиманске. Проблем није био у обичним људима, онима који иду на посао, баве се својом децом, својим животом. Проблем је у ектремистима. Они су ти који генеришу сукобе – истиче он.

Неколико месеци после његове мисије 2003. године почела је да расте тензија, ситуација се компликовала. Није се то, каже, дешавало, у његовом рејону, већ више на простору Приштине.

– У моје време није било значајнијих напада ни на Пећку патријаршију, као ни на верске објекте у зони операције. Успео сам да остварим директну линију са Патријаршијом и то преко госпође Добриле, која је у својим позним годинама дошла из Француске да помогне монахињама у одбрани светиња. Она није била монахиња, али је живела тамо и јављала нам ако се деси било каква озбиљна ситуација да пружимо помоћ. Памтим је и данас. Била је то једна дивна, интелигентна, религиозна старица, седе дуже косе и једна од психички најјачих жена које сам упознао у животу. Знам само да се касније вратила у Француску и да је тамо умрла – сећа се Јубини.

Он наглашава да се он, као католик, када би улазио у наше цркве, осећао као да долази у свој дом.

– Однос према италијанским војницима у православним храмовима био је увек изузетно коректан и пун поштовања – каже Јубини.

У међувремену почела је и акција повратка Срба у Бело Поље.

– Подржали смо их да се врате својим кућама, да обрађују своје њиве. У почетку смо их штитили када иду у набавку хране и намирница у Пећ, јер смо били у страху да ће их неко напасти, али када смо видели да се не дешавају инциденти и да нема непосредне опасности, пустили смо их да то раде без наше заштите. Разговарао сам са тадашњим албанским властима. Они су разумели ситуацију и наш став да се Срби не смеју дирати. Иначе, Бело Поље је било окружено местима са већинским албанским становништвом. Чуо сам, после мог одласка, да је део Срба, чим је постало несигурно, отишао за Црну Гору – каже Јубини. Крајем 2003. Јубини је отишао са Косова и Метохије.

У марту 2004. године, када су Албанци напали село у којем је остало неколико десетина људи, помоћ Србима да извуку живе главе, пружили су управо италијански војници и полицајци. Италијански војници су, како су сведочили Срби из овог села за медије, стигли у последњи час и својим телима направили „тунел” како би Србе извукли из непријатељског окружења.

У погрому Срба који је почео 17. марта 2004. уништаване су и српске, светиње и имовина. Ипак, захваљујући реакцијама великог дела војника Кфора у том погрому није уништено све. Један од оних који је у свом рејону поставио темеље заштите српских светиња и људи био је управо Рафаеле Јубини. Хаос који је уследио у марту спремно је дочекао човек који га је заменио и нашао се на челу италијанске бригаде. Он је успео да одбрани Пећку патријаршију од напада албанских есктремистичких група. Због исказане храбрости и пожртвованости у одбрани српских светиња и људи, бригада „Фолгоре” добила је од Српске православне цркве Орден Светог Саве. Орден италијанским војницима уручио је митрополит Амфилохије у јулу 2004. године.

– Представници СПЦ су дошли у Италију и у катедрали у Ливорну доделили овај орден представницима наше бригаде. Орден Светог Саве налази се у канцеларији команданта бригаде „Фолгоре’’ у Ливорну, где је наш штаб – каже Јубини.

Он истиче да они као војници на терену морају поступати професионално, водити рачуна да буду објективни, реални...

– Ми јесмо војници, али ми осетимо срце народа. Али ако нађете кључ и имате начин да отворите срце народа, онда сте учинили прави корак – закључује Јубини.

На инсистирање да да своје лично мишљење о садашњој ситуацији на КиМ, да ли је боља или гора, Јубини је рекао да док је доле Кфор, ситуација ће бити стабилна и сигурна.

– Уколико би се променила ситуација и Кфор напустио КиМ, процена је да би дошло до нових сукоба – рекао је Јубини.

Садашњу безбедносну и политичку ситуацију није анализирао, али је нагласио да сви релевантни субјекти знају право стање ситуације и безбедности на КиМ.

Проучава историју Другог светског рата

Рафаеле Јубини рођен је недалеко од Рима, али се са шест година преселио у Пизу, где му је отац био у служби. Његов отац је такође био војно лице и падобрански инструктор. – Имам само око 700 падобранских скокова, јер ви као официр и командант пука, бригаде, немате прилику да скачете падобраном. Ваше су обавезе много веће и не остављају вам пуно времена. Некада ми се догоди да годишње скочим шест пута, а некада 50. Али скакање је лепо, уживам у њему – наглашава Јубини. Своје дане у пензији сада углавном проводи у породичном окружењу и читајући занимљиве садржаје. – Посебно проучавам историју Другог светског рата. Интересује ме како и зашто се све то десило – каже Јубини.