Носталгични тренутак

Са слушалицама у ушима и лаптопом на крилу слушам Београд и препознајем моју причу ''Тренутак'' о носталгији коју је једном објавила Политика Онлајн а коју спикерка чита у емисији РТС ''Србија на вези''.

Адио бела Маре, адио соле мио.. ори се у мојим ушима. У песми се још и каже - немам оца, немам мајке.''. Емоције навиру....

У околностима пријатне кућне атмосфере хиљадама километара удаљене од Србије а која зна да растрза између уживања у лепоме и сећања која су мешавина лепих и мање лепих тренутака - тешко се сналазим. Одавно нисам била у Србији па сам се некако удаљила. Пријатељи из Србије се редовно јављају, пишу да је Србија под снежним покривачем а ја много волим снег. Овде га ретко има а ако понекад и падне врло брзо се истопи.

И док слушам предивну стару српску песму мени навиру сећања из детињства у Србији када смо се код баке и деке санкали док нам је бака пекла вруће лепиње са кајмаком. Моја покојна мајка је имала муке да нас покупи и уведе у кућу где смо улазили само кад баш огладнимо.

Давно је то било или се то мени само тако чини. А можда и ја већ сада старим? Кажу да старењем човека вуку крајеви његових предака. Моја мајка Српкиња и није много чезнула за њеним родним крајем јер ''тамо је живот био тежак'' како је она то знала да каже.

Недавно ми једна старија госпођа која је моју мајку познавала рече како је она била ''мелем од жене''. То је та истина која боли да више нема особа попут моје мајке, мог оца, њихових родитеља...Можда је њиховим одласком помало и Србија ''отишла'' од мене. Говорили су ми неки људи да када родитељи помру ништа више није као што је било и све се мења

Има ли још безусловне љубави коју су знале да пруже некадашње старе генерације у Србији, питам се? Колико је се променила Србија односно људи у њој? Или смо се то ми у емиграцији променили односно промениле су нас средине у којима радимо и живимо? Мислим да ту има и једног и другог помало.

Не знам да ли се то само ја толико често ''враћам'' у мислима и сећањима на Србију. Можда због добрих људи у њој, или пак због мог урођеног осећаја за правду и правичност. Волела би да се и Србија као и остале мале земље у свету изборе за своје правично место и правду која јој припада. Да српски народ неда правду и поврати самопоуздање а Србија да се дигне из пепела црних хроника којима се и ми широм света хранимо преко елекронских медија.

Бојим се да ће то бити дуга и тешка борба која и неће толико бити условљена спољним факторима колико вољом водећих фактора у самој Србији. До сада нисам приметила да су делиоци правде у Србији ажурно похитрили да сносе одговорност за своју лепу земљу која је изродила велику и добру своју децу. Због њих нас у емиграцији има скоро сразмерно броју људи у Србији, због њих се и ја зовем овим именом.