Шта нам је чинити

Док је лекар и министар Расим Љајић, у петак увече, на РТС-у, обилазио једну од установа за бригу о особама са специјалним потребама тражећи да новинари и камере забележе стварно стање, на Си-Ен-Ену се вртео материјал који је ових дана у јавност пустила једна невладина организација. Снимци које је пренела глобална телевизија били су мучни и потресни, a наслов прилога: "Tајна срамота Србије".

Нек буде споменуто да је исти енџио 2006. године израдио извештај под упечатљивим насловом "Скривена патња: сегрегација и малтретирање хендикепиране деце у Румунији", а годину дана раније "Иза затворених врата: кршење људских права у психијатријским установама, сиротиштима и рехабилитационим центрима у Турској".

Оставимо надлежнима да покажу шта у материјалу посвећеном стању у Србији није тачно и да ли је организација МДРИ на објективан начин урадила свој посао. Оставимо на страну чињеницу да је Србија поново у хедлајну светских вести у ужасно лошем контексту, пустимо сад све то и запитајмо се шта нам је чинити.

Пре свега, морали бисмо да искористимо овај догађај и прихватимо да тема стања психијатријских установа и њихових штићеника постоји. Не само да од те теме не смемо бежати, већ она мора бити стално у фокусу пажње надлежних. Деца са инвалидитетом спадају у најрањивију категорију и њихова се људска права најлакше крше. Она сама за њих не могу да се изборе, а веома често су напуштена од својих породица. Зато држава мора да се побрине да им обезбеди кров над главом, заштиту и омогући услове за самосталан живот и укључивање у друштво. Држава мора да обезбеди и да они који се брину о штићеницима установа овог типа за свој изузетно тежак и одговоран посао буду адекватно награђени.

Изговор типа држава је сиромашна не би смео да буде прихваћен. Јер, Србија јесте сиромашна земља, али није толико да не би могли да се окрече зидови, поправи грејање и замене сломљени црепови на крову дечје болнице. Хајде да будемо малкице солидарни. Хајде да будемо мало пристојнији. Не мора свака шуша из државне управе или јавног предузећа да се вози службеним колима. Може лепо да добије службену маркицу и да иде кући тролејбусом. А вишак службених кола да се прода и да се купе болесничке постеље. Зар не би то био људски гест? Зар то не би било фер?

Не спадам у неизлечиве оптимисте, али чини ми се да српско друштво, пролазећи кроз све тешкоће и кризе, ипак постепено матурира. Узмимо косовски случај за пример. Откако трају преговори о будућем статусу Покрајине сви фактори друштва, уз мања и небитна искакања, показују висок степен озбиљности. Нарочито медији. Без обзира на категорију у коју спадају, озбиљни или неозбиљни, дневни или периодични, с великом пажњом приступају тој теми. Сензационализма, лажи, подметања и измишљања готово да нема. Државотворност коју је до сада показала седма сила импонује и показује да овај, вероватно, најкритикованији део друштва поседује завидну унутрашњу зрелост. Мислим да је то факат који пре неколико година нико није могао да предвиди и још једна чињеница која говори о потенцијалу Србије да у позитивном смислу изненади кад се нико не нада. Но, и начин на који су домаћи медији испратили извештај о "малтретирању хендикепираних" био је са сличном мером озбиљности. Новинари свих могућих редакција отишли су на инкриминисана места, разговарали са одговорнима, документовали, бележили. Учинили су добар корак у правцу приказивања стварног стања. Нажалост, за то време на Си-Ен-Ену се и даље разоткрива "Тајна срамота Србије". Крајњи је час да се развеје овај мрак. Истина, и у овом случају - једина је могућа светлост.

Саветник председника Србије