Чекајући ММФ

Гувернер НБС Радован Јелашић јуче је разголитио и последњу скривалицу владе, ако их је и било, изјавом да ММФ долази у Србију (10. априла), не да би нам дао паре за трошкарење, већ да од нас чује где ћемо и за колико да смањимо буџет. Да ли ће то бити смањивањем плата, пензија или неких других већих ставки, то ММФ неће много интересовати. Те „слатке” муке препустиће нама. Јер, ММФ не намеће решења, већ инсистира на поштовању основних елемената здраве економске политике, од којих је најважнија – да не трошимо више од онога што имамо.

Гувернер је уперио прстом у плате и пензије и неке издатке који нису ни у каквој вези са инфраструктурним инвестицијама. Ако у нашем буџету средства за плате, разуме се не само републичких чиновника, већ и за целокупну јавну потрошњу (полиција, војска, школство, здравство, култура…) али и 40 одсто недостајућих пара за пензије, чине најмање две трећине издатака из те касе, да ли је разумно да се повелике уштеде могу направити у преосталој трећини средстава.

Можда и може. Нешто слично је лане и учињено. „Вишак” пара за инфраструктуру мирно је пребачен у неке друге отворене расходне ставке. Касниће аутопутеви, Коридор 10, обилазница око Београда… али у плате, велике и скупе привилегије појединих републичких агенција и комисија (РИК је само усамљен, откривен случај), па и пензије нико не сме да пипне. Тако нешто је одбио и сам премијер Мирко Цветковић. То, једноставно, није политички популарно. Радници могу да остају без посла, да стрепе од реорганизација и рационализација, али „газдарица” држава на то није спремна. Где да и она некога отпусти.

Шта је, међутим, суштина целе ове приче и призивања ММФ-а?

Ми немамо тим или човека од ауторитета који би могао да изађе пред увелико застрашену јавност и да јој гласно и јасно каже где смо и којим путем можемо даље. Да су одрицања неминовна – и то не мала. И да то покаже на делу – од владе и скупштине, као примера за углед, па све до најсиромашније општине на југу државе.

Не. Прво смо се безмало „спрдали” с претећом опасности од светске финансијске кризе и рецесије. Нас ће то мимоићи и ми ћемо је искористити да се убацимо тамо где други буду посртали. Е, када се видело да то није баш „мачји кашаљ” почели су седативи. Прво је направљен, боље рећи скрпљен буџет, за који се још у порођајним мукама знало да пати од „неухрањености” на крајње крхким економским претпоставкама да ће национални колач бити повећан за бар 3,5 одсто.

Америка клеца и посрће, Европа се једва држи, Јапан лелуја, Кина пада испод двоцифрених стопа привредног раста, стају моћне фабрике аутомобила, богате државе грчевито траже излаз из кризе, а ми чекамо ММФ да нам каже како са овим бруто домаћим производом што имамо, па и све мањим позајмицама не можемо да трошимо као пре неку годину када смо убирали милијарде долара од приватизације и комотно се задуживали по свету.

Рачуни су стигли на наплату. Све што смо продали у минулих осам година – потрошили смо, а свет, окупљен у Париском и Лондонском клубу, опростио нам је једном две трећине дуга. Више неће.