Čekajući MMF

Guverner NBS Radovan Jelašić juče je razgolitio i poslednju skrivalicu vlade, ako ih je i bilo, izjavom da MMF dolazi u Srbiju (10. aprila), ne da bi nam dao pare za troškarenje, već da od nas čuje gde ćemo i za koliko da smanjimo budžet. Da li će to biti smanjivanjem plata, penzija ili nekih drugih većih stavki, to MMF neće mnogo interesovati. Te „slatke” muke prepustiće nama. Jer, MMF ne nameće rešenja, već insistira na poštovanju osnovnih elemenata zdrave ekonomske politike, od kojih je najvažnija – da ne trošimo više od onoga što imamo.

Guverner je uperio prstom u plate i penzije i neke izdatke koji nisu ni u kakvoj vezi sa infrastrukturnim investicijama. Ako u našem budžetu sredstva za plate, razume se ne samo republičkih činovnika, već i za celokupnu javnu potrošnju (policija, vojska, školstvo, zdravstvo, kultura…) ali i 40 odsto nedostajućih para za penzije, čine najmanje dve trećine izdataka iz te kase, da li je razumno da se povelike uštede mogu napraviti u preostaloj trećini sredstava.

Možda i može. Nešto slično je lane i učinjeno. „Višak” para za infrastrukturu mirno je prebačen u neke druge otvorene rashodne stavke. Kasniće autoputevi, Koridor 10, obilaznica oko Beograda… ali u plate, velike i skupe privilegije pojedinih republičkih agencija i komisija (RIK je samo usamljen, otkriven slučaj), pa i penzije niko ne sme da pipne. Tako nešto je odbio i sam premijer Mirko Cvetković. To, jednostavno, nije politički popularno. Radnici mogu da ostaju bez posla, da strepe od reorganizacija i racionalizacija, ali „gazdarica” država na to nije spremna. Gde da i ona nekoga otpusti.

Šta je, međutim, suština cele ove priče i prizivanja MMF-a?

Mi nemamo tim ili čoveka od autoriteta koji bi mogao da izađe pred uveliko zastrašenu javnost i da joj glasno i jasno kaže gde smo i kojim putem možemo dalje. Da su odricanja neminovna – i to ne mala. I da to pokaže na delu – od vlade i skupštine, kao primera za ugled, pa sve do najsiromašnije opštine na jugu države.

Ne. Prvo smo se bezmalo „sprdali” s pretećom opasnosti od svetske finansijske krize i recesije. Nas će to mimoići i mi ćemo je iskoristiti da se ubacimo tamo gde drugi budu posrtali. E, kada se videlo da to nije baš „mačji kašalj” počeli su sedativi. Prvo je napravljen, bolje reći skrpljen budžet, za koji se još u porođajnim mukama znalo da pati od „neuhranjenosti” na krajnje krhkim ekonomskim pretpostavkama da će nacionalni kolač biti povećan za bar 3,5 odsto.

Amerika kleca i posrće, Evropa se jedva drži, Japan leluja, Kina pada ispod dvocifrenih stopa privrednog rasta, staju moćne fabrike automobila, bogate države grčevito traže izlaz iz krize, a mi čekamo MMF da nam kaže kako sa ovim bruto domaćim proizvodom što imamo, pa i sve manjim pozajmicama ne možemo da trošimo kao pre neku godinu kada smo ubirali milijarde dolara od privatizacije i komotno se zaduživali po svetu.

Računi su stigli na naplatu. Sve što smo prodali u minulih osam godina – potrošili smo, a svet, okupljen u Pariskom i Londonskom klubu, oprostio nam je jednom dve trećine duga. Više neće.