Бели гласник богова

Када стегне зима и завеје снег, већина птица северне Земљине хемисфере уточиште је већ одавно пронашла на топлом југу или се од хладноће крије збијена у топлим гнездима или шћућурена под стрехама. Али не и алпска снежница. Како јој и име каже, ова птица је као створена за живот током ледених дана, почевши од снежнобелог перја, које се савршено стапа са белином околног снега, до густог паперја које јој прекрива целе ноге, и из којег извирују једино канџе. Ове пернате „чизме” којима су јој обрасле ноге заслужне су и за латинско име птице – Lagopus mutus, што би се могло превести као „тихе зечје шапе”. Због тога што се често појављује готово ниоткуда, излећући из густе магле, Јапанци су ову птицу назвали и гласником богова.

Већина алпских снежница насељава пределе у близини поларног круга – тундре Канаде и Русије, Скандинавију и Гренланд, док се мањи број птица може наћи и у планинским висовима Јапана, Швајцарске и Шпаније, током већег дела године прекривеним снегом. Током зиме, птице се спуштају до границе дрвећа, где вегетација избија из дубоког снега. Док мужјаци чешће проводе време у непрегледном снежном пространству, женке теже да пронађу заклон од хладноће међу жбуњем. Тек с пролећа, кад снег окопни, мужјаци крећу у потрагу за новим стаништем, међу закржљалим жбуњем, стенама и гомилама камења, које су погодне за извидницу, са које ће једна од птица стражарити како би на време упозорила своје пернате рођаке на опасност од грабљиваца, пре свега од сокола.

Алпска снежница је једино током зиме потпуно бела, изузимајући црни реп и црну линију близу очију. Када трава озелени а дрвеће олиста, ова птица, налик на омању јаребицу, почиње са митарењем. Нови пернати покривач препун је браон и црних пега, како би снежница била што мање приметна међу растињем. Мужјак остаје бео дуже него женка, све до сезоне парења, што је и разлог због којег су мужјаци чешће на мети грабљиваца. Осим по светлијој боји, мушки примерци алпске снежнице издвајају се од женских и по малој јаркоцрвеној крести изнад очију. Јата, у којима ове птице проводе зиму, растурају се у пролеће.

„Гласници богова” гнезде се на тлу, обично у близини стене, која им служи као залеђина и пружа заклон над главом. Женка снесе од седам до десет јаја, на којима лежи три седмице. Младунци први пут напуштају гнездо већ првог дана по изласку из љуске, а осамостаљују се кад наврше десет до дванаест недеља.

За време одрастања, пилићи се хране углавном инсектима, пауковима и пужевима, док су одрасле птице готово искључиви вегетаријанци. Зиму успевају да преживе једући изданке и ресе патуљастих бреза, као и младе врбове гране, док у летњим месецима уживају у изобиљу бобица, трава и пупољака.