Занзибар у пролазу

Дуго сам размишљала како да вам испричам нешто интересанто а да вас не заморим историјским детаљима које и онако можете наћи на интеренту. Зато сам одлучила да вам опишем своја два несвакидашња искуства из Занзибара.

До Занзибара долазите или феријем (3 сата) или авионом из Дар-ес-Салама (Танзанија). Прво што видите су сва обележја егзотичног острва – бескрајни плаво-зелени океан, традиционалне једрилице и беле пешчане плаже оивичене палмама. А онда се искрцате на обалу, у Камени Град и као да сте већ на Блиском Истоку. Завојите улице углавном су чисте, препуне продавница са романтичним сувенирима, предивним хекланим шаловима које нигде другде нисам видела и лампама као из Хиљаду једне ноћи. Арапска архитектура вас враћа у неко давно прошло бајковито време с мирисом каранфилића и цимета.

Ако нисте дошли у посету некоме ко је рођен и живи у Занзибару, онда идите до ‘ресторана’ који се зове ‘Два стола’ или аутентичније – ‘Два астала’ (‘Two tables’). А тако се зове из простог разлога што га чине два обична дрвена стола на зазиданој тераси једне приватне куће. Морате се најавити бар дан раније – јер места има онолико колико може да стане за та два стола. Сви су добродошли па може да се деси да седите и са потпуно непознатим људима.(/slika2)И тако, дођете на врата, позвоните и отвори вам један старији човек и понуди вас да уђете у предворје и ту чекате да се сви остали гости предвиђени за вечеру окупе. Предворје је крцато разном старудијом, има и паучине, лети и неки комарац, мало је некако... хммм. Упитате се шта ту уопште тражите, али у том долазе остали гости и онда некако по инерцији идете за осталима. Наравно, поред све прашине и паучине ипак морате да се изујете јер је у остатку куће све застрто тепихом.

На спрату су дневна соба и трпезарија, прилично оскудно опремљене - управо као у нашим селима можда пре двадесетак или тридесет година. Скоро као некада давно у соби моје прабабе – урамљене црно беле слике на испуцалом и неравном зиду, намештај у стилу соц-реализма, па све то зарад аутентичног искуства изгледа прилично прихватљиво. Кроз ту дневну собу прођете до зазиданог балкона и - ту сте. Два стола са по шест столица и једва простора да се прође између њих је буквално све што чини тај ‘ресторан’.

Љубазни домаћин онда почиње да износи јела. Нема ту јеловника, него од супе до десерта у виду егзотичног сока од ко зна чега (специјалитет куће), све је укључено у цену од неких 25 долара. Јела су традиционална и сервирана баш као да живите у тој кући - у сасвим обичним искрзаним тањирима, разних боја и облика. Од супе од сочива, преко разних уштипака са свежим занзибарским зачинима, карија од поврћа, рибе на разне начине, до коначно тог егзотичног сока који споменух – све је заиста укусно и необично! А и не знам на који други начин би један туриста могао да осети мирис и укус вечере обичног занзибарског човека?

(/slika3)

Друго упечатљиво и занимљиво искуство је обилазак фарме зачина. Има их неколико а с развојем туризма у последњих неколико година домишљато су направили такав концепт фарме по коме за водичем идете у круг, од једног поља са зачинима до другог и у том предавању, гледању, мирисању, опипавању, прође вам добрих два сата. Од аниса, ђумбира, бибера, цимета, јасмина, лимун траве, ваниле, кардамона, морског орашчића, каранфилића (који је симбол Занзибара) и неких мање познатих зачина па до поља на којима расту ананаси - потребно је 18 месеци да сазри један једини ананас а после две године на том тлу може да расте само кукуруз или јука.

Кад дођете до дрвета или жбуна водич вас пита да погодите о ком се зачину ради, али морам признати да иако сам их често користила у сопственој кухињи, у природи је то нешто сасвим другачије и ретко шта сам успела да ппрепознам. За турмерик сам била убеђена да је шаргарепа... Интересантно ми је било и откриће дрвета цимета јер од корена, стабла, плода, листа, све на овом дрвету је корисно и употребљиво.

Морски орах је убедљиво нешто најлепше што сам видела. Кад га отворите жиле по њему су црвене боје, а већ после 15 мин је браон и што је тамнија боја то је ‘бајатији’. После овог искуства са фарме зачина схватила сам да оно што купујемо по продавницама је углавном старо и лошег квалитета, но срећа па у нашој кухињи преовлађују со и бибер...