Из Змајевог Гнезда

Као некоме ко своје најбоље године живота проводи у Кини а као и сваки члан дијаспоре помало идеализује своју домовину ужасно ми смета наше генерално незнање и потцењивање Кине, мање онога што је она кроз историју била и много више онога што данас јесте. По мом мишљењу то говори о нашој катастрофалној необавештености о свету у 21. веку, чијих се седам гора и седам мора у српској реалности налази између Приштине, Бањалуке, Хага и Паралије. И колико год се та наша аутистичност може разумети као производ хаоса у нашој авлији у последњих четврт века током којих се Кина преселила са периферије у центар светских збивања, никако не разумем откуда толико незнања, откуда толико углавном негативних предрасуда о земљи чија су скорија историја, економски успон последњих година, државно уређење, берза итд. уобичајена тема у образованијим и бизнис круговима у беломе свету?

Без жеље да карикирам, коментари и питања типа "Једу ли Кинези ишта друго осим пиринча?", "Фуј, па Кинези се не купају,и прде и подригују јавно!" , "Шта ћемо ми трговати са Кинезима, нама је место у Европи!’ или " Па доста нам је било комуниста и несврстаних!’ који се ЗАИСТА често чују у матици, само до бола истичу наше незнање, нашу катастрофалну неспремност да видимо и разумемо свет какав је данас и, да не причамо о томе, препознамо наше прилике и уклопимо се у њега онако како нама одговара. Расизам и ниподоштавање који често провејавају из ‘наших’ конверзација о Кинезима само су суд о нама самима.

И откуда нама онда идеја да на Кину, која се за само четврт века попела са самог дна на врх света, отприлике за исто време за које смо ми пали у црни амбис, гледамо онако како цитати одгоре показују да то радимо? Зар не би требало да од ње учимо како се то са дна долази на врх?

Србија и Кина...Без претензија да сам експерт за пад прве и успон друге и без заблуда да је све што се у Србији дешава лоше а све што се у Кини дешава добро, морам да приметим да постоји бар неколико ствари из којих се чини да би ‘небески народ’ могао да научи нешто од ‘малих и прљавих Кинеза’. Или бар погледа у неке алтернативне приступе решавању питања која јесу или су била иста или слична у Србији и Кини...Сортирано по темама које доминирају код нас: Како то Кинези успевају да своје спорне границе очувају и богами прошире кроз договор и компромис, док се границе државе коју ми зовемо домовином стално скупљају кроз ратове и конфликте?

Како то да преко 50 националних мањина живи у Кини без реалне опасности за интегритет земље док ми стрепимо шта ће сутра бити са Санџаком и Војводином? Зашто ми чекамо на девизне донације ЕУ као на мартовско сунце док Кина има највеће залихе девизних резерви на свету сакупљене кроз регуларне инвестиције? Зашто вредност кинеских берзи постојано расте и поред свеобухватне контроле партије док је, сећате се, (потом поништени) избор извесног за председника скупштине у напредноме вишепартијском систему послао београдску берзу у црвено?

Зашто се архаично кинеско писмо још увек користи и сваки је Кинез поносан на своје  порекло и уникатну кутуру, чак када и ништа не зна о њој, док се ћирилицом ретко ко служи у приватној преписци а на нашу су уникатну културу поносни углавном само великосрби и народњаци док остали теже да се дефинишу рађе као Европљани него као Срби? Зашто је генерално и после три колена у иностранству Кинез и даље Кинез који, ако му то стање на рачуну дозволи, сања да се врати и уложи у свој завичај, док се већина српских гастарбајтера са више од осам разреда основне клони трајног повратка у Србију као ђаво од крста док им деца говоре енглески, немачки илити који други језик боље него матерњи? И тако даље, ова би листа могла у недоглед...

Наравно и из лоших примера из Кине исто се има шта научити; лекције би отприлике гласиле овако: Како постојано и бескомпромисно уништити животну средину? Како мањина на брзину заради и за поколења док већина има таман толико да свакодневно конзумира мањак калорија? Како ефикасно дугорочно игнорисати и изопштити оне који се не слажу са мишљењем оних који се питају? Итд, и ова листа би могла у недоглед...

Да, уопште није немогуће повући паралеле између тако различитих држава чији су главни градови на десетак хиљада км раздаљине, без обзира на свеукупну различитост историјских, географских и друштвених фактора. Сигурно је интересантно размислити како искуство једне, може бити лекција за другу. И још интересантније како се будући односи између њих могу развити у обостану корист.

У најмању руку хајде бар да заборавимо предрасуде и информишемо се о држави која данас профилише свет и чија пројекција сопствених политичких и економских тежњи у глобалну комуну, хтели ми или не хтели, утиче на Србију на начин који смо и ми и остатак света до сада само признавали САД, ЕУ и Русији.