Заточеници блатњавог беспућа

Крагујевац – Чим изађу из дворишта, угазе у блато до глежњева и воду до колена. Преко пруге је ризично, а ни оронули подвожњак, са ког се осипа малтер, не пружа баш неку сигурност. Тим пролазом, право преко једине асфалтиране улице у насељу,тече Дивостински поток. Чудо природе или грешка у грађевинском прорачуну, тек, у пролеће, кад се снег топи, није га лако прескочити. Дубоке чизме и заврнуте ногавице тад су једини спас.

Ко се искобеља и стигне до улице, ту га сачека још једна, најопаснија препрека. До најближих пешачких прелаза има двеста-триста метара, па се на супротну страну, ко не жели да ризикује, може тек кад семафори зауставе колоне аутомобила.

За мештане „Станова испод пруге“, како су у недостатку званичног назива крстили своју насеобину на изласку из Крагујевца, ова „линија“ је једина веза са центром града. И тако већ 50 година, откако су ту, на ледини поред пута и пруге за Краљево, никле прве породичне куће у овом нелегализованом насељу.

Годинама су се обраћали надлежнима и тражили да их неко озбиљно схвати, али осим обећања у време предизборних кампања локалних политичара нису добили ништа. Асфалтирање главне улице Петра Даниловића сами су финансирали, баш као и увођење воде, струје, грејања. Сада моле да им се асфалтира пет попречних улица у којима живи већина њих.

– У канцеларију Месне заједнице више нећемо да идемо. Стопут смо их молили, али вајде нема. Писали смо директно градској управи, звали политичаре кад су гостовали на радију и телевизији, кумили сваког за ког смо мислили да може да помогне, али ништа није помогло – каже Дејан Ризнић, док на штакама покушава да се пробије кроз баруштину у својој улици.

У „Станову испод пруге“ никоме није лако, али најтеже је деци. Подразумева се да „прваци“ не могу сами у школу, али кад родитељи држе за руку оне из петог или шестог разреда, њима, кажу, није свеједно. Другари им се подсмевају, али улицу која води до школе није могуће прећи без помоћи старијих.

– Имам 12 година, али у школу ме и даље воде мама и тата. Иако сам велика, улицу не могу сама да пређем. Ту куда ми идемо нема пешачког прелаза, а аутомобили јуре ко луди. Можда бисмо и смели, али родитељи се плаше, па нам не дају да идемо без њихове помоћи. Ми, деца из насеља, писали смо и градоначелнику, али је он, изгледа, негде затурио наше писмо – истиче Драгана Тошовић, ученица шестог разреда ОШ „Живадинка Дивац“.

Заједно са другим родитељима, Драганин отац Ђорђе обратио се надлежнима са молбом да деци из насеља „Станово испод пруге“ омогуће безбедан прилаз школи. Петицију је потписало 59 забринутих родитеља.

– Уколико се овај проблем не реши, од 15. марта нашу децу више нећемо слати у школу. Нек нас казне, али ми више немамо живаца. На прузи је током претходних година погинуло 30 људи – вели Ђорђе Тошовић.

Председник Месне заједнице Станово Милан Јовић каже да је и сам на мукама, пошто ни његови дописи упућени „вишим инстанцама“ нису имали одјека. Градоначелник и Предузеће за изградњу града су, наводи он, спремни да помогну, али је проблем што ЖТП не дозвољава да се у заштићеној зони поред пруге изводе било какви радови.

– Заштитни појас у тој зони је 15 метара и, према важећим прописима, није могуће изводити било какве радове. Што се тиче улица, њихово асфалтирање је у плану, али претходно мора да се уради фекална канализација. Међутим, један од мештана је блокирао изградњу, јер није вољан да нас пусти у своје двориште. Пешачки прелази, такође, не зависе од нас, али мислим да ће се све решити. Треба само мало добре воље и стрпљења – сматра председник МЗ Станово.

Бране Карталовић