Сада знам где сам погрешио

Место: Београд. Време: крај 1993 године. Превагнуло је шест маргарина “добро јутро”. Радостан што сам купио свих шест маргарина колико је било у продавници и што је моја универзитетска плата била довољна да то могу себи да приуштим, поскакујући прелазим улицу балансирајући шест кутија у рукама (нема кесе). Пазим да ме не закачи неки од џипова са затамњеним стаклима. Важни и одважни се возе у њима. Увек се журе и на црвено светло пролазе. Са њима се није играти. А не умем ни да им приђем. Не знам како да разговарам са њима. Руку на срце они ме ни не примећују. А ако ме примете, чујем иза својих леђа: “Неадаптабилан; само зна да ради.”

Код куће разочарани. Само шест маргарина.

“Комби за Будимпешту ће бити пред Вашом кућом у 10 сати увече.” Неки ћутљив свет унутра. Тишину повремено прекине разговор једног пара. Разговарају на енглеском. Дама користи неких двадесетак речи, али очито разуме свог саговорника са грчким акцентом.

Место: САД. Време: средње деведесете минулог века, па на даље “Но пршута?” са смешком каже млада дама на аеродрому у Чикагу. Збуним се на тренутак. Па тај енглески и није тако тежак. „Но“- кажем ја. Не рачунам она три килограма на дну кофера. Шта је то. Ситница. Прођох ја.

Послодавац љубазан. Ја немам ништа да бринем. Моје је да одрадим својих осам сати, од седам ујутру до 8 увече и да током следеће две године положим неких пет испита да бих добио неограничену лиценцу за рад. Научих да 2+2 не мора бити 4. А није ни упутно питати колико је то сати од седам ујутру до осам увече. Радну собу делим са још две особе. Један је увек тамо ма како рано ја стигао. Љубазан, радознао, спреман да помогне и вреднији од мене, бар када је радно време у питању. Стрпљење ме је издало када сам га у шест ујутру нашао на послу. Хеј, шта се догадја?

“Имам неке тестове да прочитам, а и жена ми је код куће.”
Звучи познато, само што он није отишао у кафану. Позва ме на вечеру кући. Не могу да верујем. Жена прељубазна. Не разумем. Сетих се: “Никада не питај зашто”.

Други колега увек каже добро јутро када се тринаести у месецу поклопи са петком. Иначе је ОК. Увек ме пита да ли хоћу кафу, када хоће да скува свежу, а не зна шта да ради са оном претходном.

Прођоше две године, пет испита. Ситнице. Само су четири испита трајала по 16 сати (два дана по осам). Пети је био само 8 сати и све у једном дану. Дивота. Стигла је и лиценца. Ипак се креће. Два плус два су све чешће четири, а и колега ми сада нуди само свежу кафу. Сада ме већ питају када је мој Божић. Честитају. Већ су се се навикли да ће бити ручак за Божић у јануару. Ручак је осмог. Седмог не радим. На Бадње вече одем у цркву. Поносан сам. Сви су свечано обучени. Не баш сви. Један господин је у преподневном оделу. Упознали смо се. Лутерански свештеник ожењен наше горе листом. Фантастичан човек. Много зна. Страшно воли Бадње вече у нашој цркви. Договарамо се да се поново видимо.

У струци сам научио нешто ново. Начин анализирања података и примена у пракси. Захтева само знање и примену тог знања. Још се не примењује код нас (у земљи матици).

Прође октобар 2000. године. Све је ново, све је другачије у Србији. Шанса да се вратим. Да ли?

Да. Препрека нема.

Како сам наиван?! Нови, демократски, декан нема времена за разговор. “Шта ти је то? Ми то све знамо.”  Залупише се врата.

Време: садашње

Сада сам схватио где сам погрешио. Требао сам отићи у неки ноћни бар и ошацовати ко је знатно слабији од мене. Распалим га песницом, а он попије патос. Запад је ово. Онај мученик нема шансу да устане. Је немам шта да бринем. Има ко ће да стане иза мене. Са високог места. Све ће да ми обезбеди и све ће да плати.

Нисам се снашао. За мене је касно. Амин.