Господин, путник, особењак

Две изложбе посвећене опусу Љубомира Ивановића(1882-1945), академика, професора и једног од најзначајнијих српских сликара с почетка прошлог века обележиће ово пролеће у Београду.

На првој ретроспективној изложби Ивановићевих цртежа, која се одржава после више од три деценије, а трајаће до 10. априла у галерији „Хаос” изложени су цртежи, скицен-блокови и тематски разноврсне мапе, урађене оловком на папиру, угљеном или тушем. Радови су позајмљени из Народног музеја, САНУ и Народне библиотеке Србије, од породице Љубе Ивановића и из приватних колекција.

Здравко Вучинић, аутор поставке, наглашава у каталогу да је Ивановић врлину цртежа оловком, као основним средством израза, уздигао на највиши ниво и ту остао јединствен.

Друга изложба биће одржана у мају, и под називом „Љуба Ивановић, графике и цртежи”, а њу ће у Музеју 25. мај приредити Музеј савремене уметности у оквиру пројекта „Музеј у покрету”, колекцијом из свог фундуса. Ивановић је допринео да се цртеж код нас развије, усаврши и осамостали, а био је и иницијатор развоја графичке праксе. Изложба радова на папиру биће, тако, презентована на најприкладнији начин, у просторима без директне дневне светлости. Познато је да се овакви радови на папиру могу излагати искључиво ограничено осветљени и то вештачком светлошћу.

Љубомира Ивановића је у свет сликарства упутио сликар Ђорђе Крстић тако да он уписује Српску цртачку и сликарску школу, а потом на студије одлази у Минхен (1905-1909). Два пута – од 1920. до 1930. боравио је и у Паризу где је обилазио атељее, музеје, 1921. излагао на Салону француских уметника, док је за Међународну изложбу оригиналног дрвореза, одржану у једном од павиљона Лувра 1928. године, послао седам предела Јужне Србије.

После студија, Ивановић је у Београду предавао у Уметничко-занатској школи. Ту почиње и његова богата друштвена и уметничка активност; Ивановић учествује на важнијим изложбама у земљи и иностранству. У првим годинама, чешће слика да би се касније определио само за цртеж и графику. Мањи број сачуваних уља на платну, која датирају из најранијег периода од 1905. до 1918. године, углавном су ентеријери, мртве природе, фигуре...

Стваралаштво Љубомира Ивановића обележила је и операција десне руке 1923, која је од тада остала укочена у зглобу. Уметник више не остварује меке, кратке потезе „из зглоба”, већ „из лакта”, а потез му постаје другачији. Највећи део Ивановићевог опуса чине радови настали на путовањима кроз наше крајеве где овековечује стара градска језгра, типичне грађевине, фасаде трошних кућа, кривудаве сокаке.

Цртеже је изводио графитном оловком, користећи све могућности црног и белог, док је у графици највише користио дрворез и линорез. Радове са представама људи стварао је током целе своје уметничке праксе, али скоро да их није ни излагао. Најчешће је приказивао чланове породице и пријатеље, неколико портрета значајних личности из јавног живота. Сваку прилику користио је да ради крокије – брзе забелешке са намером да представи човека у свакодневним ситуацијама.

Савременици памте Љубу Ивановића као човека пуног противречности. С једне стране,градски је човек, господственог држања, који се са пријатељима састајао у кафани а летње распусте, кад није имао обавезе педагога, проводио као путник особењак,окренут природи. Са Свете Горе, Ивановић је донео велики број цртежа али је то била и последња година његовог рада: већ у фебруару 1939. године, због болести, остаје му одузета цела десна страна тела. Не одустајући од цртања, вежбањем је оспособио леву руку којом је наставио да ради до 1945. године, готово до последњег дана свог живота.