Више од флерта

На не тако давна упозорења о интензивном задуживању приватних фирми без ваљане контроле и заштите од државе су стизала умирујућа образложења – ваљда газде знају шта раде. Такође и повериоци. Коначно – ако се и догоди да неко не врати кредит на време, нека се поверилац чеше по глави. Иза тих обавеза држава не стоји нити је гарант за такве зајмове.

Али ти кредити, опет су се чули јавни сигнали, могу бити темпирана мина за девизне резерве када дође време за њихово враћање. А, не. То је за државу потпуно неутралан посао. Постоји девизно тржиште. Нека се сви једном науче да управљају својим дуговима. Држава с тим нема везе. И стварно. Није имала везе. Уредно је евидентирала раст дугова и – чекала расплет.

Али, мало, помало приватни дугови премашише 15,4 милијарде евра. Чак и да није било финансијске кризе трећину те суме тешко би вратиле и много јаче приватне привреде од наше за веома кратко време. Само у првом тромесечју, по једним изворима 1,7, а по другим и целе две милијарде евра.

Нашој влади, а потом и НБС, морали су бити видљиви сигнали у другом полугођу прошле године када су краткорочни зајмови са 900 милиона порасли на 1,3 милијарде, а већ крајем 2008. и на 2,4 милијарде евра. Шта је то могло да значи? Да се дугорочне обавезе премошћавају краткорочним позајмицама.

А онда на велика врата стиже светска финансијска криза, слом америчког инвестиционог банкарства, метеж у Европи… Свако је гледао како да спасе своје банке и привреду.

Последица – затварање уобичајених канала за доток капитала у Србију.

Да није светске финансијске кризе наши приватни инвеститори, али и држава, с којима су прећутно флертовали док су се немилице задуживали, требало би да је – измисле. Више није проблем у неопрезности економских власти и приватних дужника, већ у налету глобалног финансијског цунамија.

Деца се заплакаше, а мама држава, заборављајући сва обећања и праштајући њихове несташлуке, леже на руду. Главни проблем за нашу економску политику, а тиме и државу, постаде проблем рефинансирања краткорочних и осталих дугова приватног сектора. Јер, ето, ако они крену да посрћу, клонуће целокупна привреда. Ако им држава не помогне сви ћемо њихову муку платити високим курсом, падом девизних резерви, беспослицом, беспарицом, инфлацијом…

Коначно, учимо од Америке. Она је то исто урадила. Истина, на нешто другачији начин, подржављујући свој банкарски и финансијски систем, да би га, када стане на ноге, поново продала. Али наша држава нема пара да преузме дугове својих приватних компанија. Мора да моли стране повериоце, а тиме, у неку руку, и да као жирант стане иза њих, не би ли им тај терет поделили на више рата и на нешто дуже време. Питање је само – да ли ће то да плати.

Али, каква је то дилема. Порески обвезници, који приликом задуживања крупног приватног капитала нису ни лук јели нити га мирисали – то једва чекају. Баш им је фино да плате и оно за шта их нико није питао.