Više od flerta

Na ne tako davna upozorenja o intenzivnom zaduživanju privatnih firmi bez valjane kontrole i zaštite od države su stizala umirujuća obrazloženja – valjda gazde znaju šta rade. Takođe i poverioci. Konačno – ako se i dogodi da neko ne vrati kredit na vreme, neka se poverilac češe po glavi. Iza tih obaveza država ne stoji niti je garant za takve zajmove.

Ali ti krediti, opet su se čuli javni signali, mogu biti tempirana mina za devizne rezerve kada dođe vreme za njihovo vraćanje. A, ne. To je za državu potpuno neutralan posao. Postoji devizno tržište. Neka se svi jednom nauče da upravljaju svojim dugovima. Država s tim nema veze. I stvarno. Nije imala veze. Uredno je evidentirala rast dugova i – čekala rasplet.

Ali, malo, pomalo privatni dugovi premašiše 15,4 milijarde evra. Čak i da nije bilo finansijske krize trećinu te sume teško bi vratile i mnogo jače privatne privrede od naše za veoma kratko vreme. Samo u prvom tromesečju, po jednim izvorima 1,7, a po drugim i cele dve milijarde evra.

Našoj vladi, a potom i NBS, morali su biti vidljivi signali u drugom polugođu prošle godine kada su kratkoročni zajmovi sa 900 miliona porasli na 1,3 milijarde, a već krajem 2008. i na 2,4 milijarde evra. Šta je to moglo da znači? Da se dugoročne obaveze premošćavaju kratkoročnim pozajmicama.

A onda na velika vrata stiže svetska finansijska kriza, slom američkog investicionog bankarstva, metež u Evropi… Svako je gledao kako da spase svoje banke i privredu.

Posledica – zatvaranje uobičajenih kanala za dotok kapitala u Srbiju.

Da nije svetske finansijske krize naši privatni investitori, ali i država, s kojima su prećutno flertovali dok su se nemilice zaduživali, trebalo bi da je – izmisle. Više nije problem u neopreznosti ekonomskih vlasti i privatnih dužnika, već u naletu globalnog finansijskog cunamija.

Deca se zaplakaše, a mama država, zaboravljajući sva obećanja i praštajući njihove nestašluke, leže na rudu. Glavni problem za našu ekonomsku politiku, a time i državu, postade problem refinansiranja kratkoročnih i ostalih dugova privatnog sektora. Jer, eto, ako oni krenu da posrću, klonuće celokupna privreda. Ako im država ne pomogne svi ćemo njihovu muku platiti visokim kursom, padom deviznih rezervi, besposlicom, besparicom, inflacijom…

Konačno, učimo od Amerike. Ona je to isto uradila. Istina, na nešto drugačiji način, podržavljujući svoj bankarski i finansijski sistem, da bi ga, kada stane na noge, ponovo prodala. Ali naša država nema para da preuzme dugove svojih privatnih kompanija. Mora da moli strane poverioce, a time, u neku ruku, i da kao žirant stane iza njih, ne bi li im taj teret podelili na više rata i na nešto duže vreme. Pitanje je samo – da li će to da plati.

Ali, kakva je to dilema. Poreski obveznici, koji prilikom zaduživanja krupnog privatnog kapitala nisu ni luk jeli niti ga mirisali – to jedva čekaju. Baš im je fino da plate i ono za šta ih niko nije pitao.