Багдад

Ма ја Багдад нисам ни видео, осим са прозора авиона. Како да га опишем...први и последњи утисак је боја песка. Све је те боје...све покривено прашином, земљом те боје. Куће су равних кровова. Асоцијација на Багдад су и "пешчане олује". То и није нека страшна олуја него стање слично нашој магли, наизменично са ветром или без, само није водена пара него земља ситна као пудер. Она лебди и улази у сваку пору, очи, уши...Тек сам овде схватио што се Арапи мотају оним чаршафима. Лето у Багдаду је прича за себе: све испод 50 степени се сматра пријатном температуром. Често стигне до 58 а понекад и више!

Температура се мери под сенком а ја радим на сунцу. Генератор механичар. Генератор сам само једном видео у пролазу, док сам служио војни рок у ЈНА. Одслужио сам га 1991. у Сарајеву, на Јахорини. Нисам имао продужетка нити скраћење војног рока, што је онда, за нашу генерацију био чест слуцај. Вратио сам се куци, у Македонију, цео.

Рат је почео у пролеће 1992. Српски сам научио из "Експрес Политике" и осталих Политикиних издања која су свакодневно била присутна у нашој куци. Студирао сам (и дипломирао) у Београду. Ухватио сам задњи воз кад смо били на пола пута од разиласка, па се још могло студирати као "домаћи".

Радио сам код куће све и свашта али никад за више од 200 евра. Основао сам породицу и све више схватао да се са 400 евра (ја и супруга заједно) не може живети. Односно може, ако су једине потребе храна.

"Васа је хтео мало више". Нисам замишљао "коње вране", али сам хтео да се осамосталим са својом породицом, у свом стану. Да имам кључ и звоно испред свог стамбеног простора. Тако сам и доспео овде, у Багдад.

Није лоше, има нас из свих бивших република (осим Словенаца, ваљда се тамо добро живи). Највише је из Босне и Македоније. Радимо по америчким базама широм Ирака. Ту нас има из целог света: Балканци, Индијци, Непалци, Латиноамериканци, Африканци... Углавном пука сиротиња. За који дан ће пуне две године како сам овде. Стекао сам много искуства, доживео пуно а зарадио сам и "звоно" испред својих врата.(/slika2)Највећи утисак у овом поретку оставиће ми „ХР“ (Human Resources односно „људски ресурси“) оделење. Њихов задатак је да се брину (и успешно то раде) да влада хармонија међу свим тим народима који живе и раде заједно. Укратко: можеш бити новчано кажњен, можеш бити и отпуштен али нико, баш нико не сме да те вређа. Ма шта год урадио. Сами смислите примере: уништио најскупљи генератор или возило, возио пребрзо, потукао се с неким...бићеш кажњен или отпуштен с посла али све са лепим речима.

То ценим. Тога нема код нас. Код нас може свако да свакоме каже све и о њему и о његовој породици и неће му фалити ни длака с главе. Овде не може. Било је отпуштених људи због неукусне шале. За неког је то била шала, а за неког, из неке друге културе, може да буде највећа увреда....

Ето то је моја прича, укратко и углавном. Враћам се кући за који месец. До тада, одох да практикујем једну од добрих навика које сам овде стекао: трчање.