Орлови у сусрет анђелу

Да ли треба и може ли се опростити претрпљено зло одлучује свака жртва понаособ, сходно свом личном осећању, психолошком устројству, моралном опредељењу или верском уверењу. Али да се не заборави зло нането целом народу – а то не треба и не сме – одговорна је цела држава. И изгледа да се то сада дешава поводом десетогодишњице НАТО бомбардовања СР Југославије. Сећање на 78 пролећних дана који су п(р)отресли Србију, на две и по хиљаде погинулих, десетак хиљада рањених, на срушене куће, пруге, мостове добило је коначно институционалне облике и одлике званичне и трајне комеморације.

У њој важно место припада медијима, посебно телевизији која о догађајима сведочи најдиректније и најсликовитије. Уз то, она непрестано открива нове појединости о прошлости, неопходне за употпуњавање слике о томе шта се стварно догодило. На екран још пристижу ексклузивни видео-записи настајали пре једне деценије. Од њих је некадашњи пилот 204. ловачког пука Шандор Идеи сада склопио свој ратни дневник, као причу о својим друговима, као признање онима који су полетали неисправним авионима да непријатељу покажу „борбену готовост”, а да би сачували флоту – подметали му за гађање макете својих авиона на аеродрому у Батајници.

Ово херојско орловско узлетање „шеснаест на шесто” однело је два живота и све бојне летелице војске која је била вољна да брани земљу у наметнутом јој неравноправном рату. Споменик подигнут овим документарцем буди само поштовање за храброст и војничку посвећеност – унапред осуђену на неуспех.

Какве емоције покреће гледање документарца о збивањима од којих је рат почео? Може ли се после гледања једносатног документарца „Рачак” рећи да су српски полицајци и војници у овом косовском селу убили четрдесет албанских цивила или четрдесет припадника ОВК? 

Сваком објективном гледаоцу дати су јаки разлози да сумња у прву, албанску верзију и да поверује званичној, српској. Врсни документариста Славен Крањц озбиљно се прихватио реконструкције збивања. Успео је да стигне до важних страних извора, да укрсти тумачења актера с обе стране сукоба, да сучели изјаве стручњака патолога и форензичара, да од моћних међународних службеника затражи коментарисање нових налаза...

Завршница у којој се подсећа да је у Америци полицијска акција у Рачку награђена као пример веште стратешке и тактичке антитерористичке операције појачава аргументацију регуларних јединица МУП-а. И јача немоћни бес, горчину сазнања о незаслуженом кажњавању Србије бомбама „Милосрдног анђела”.

Случај сарајевских Маркала показује, на жалост, да упорно трагање за чињеницама и накнадно откривање истине не само што не може да промени последице погубног тока историје, него ни да преокрене представе првобитном пропагандом створене у страном јавном мнењу.

Али остаје потреба за бар малом утехом и моралним задовољењем страдалне, систематски унижаване и неправдом фрустриране Србије. У томе је главни смисао многих пригодних програма поводом десетогодишњице НАТО агресије.