Погледај нас очима детета (2)

Ово што следи је серија изневерених очекивања исказаних у усменим и писаним коментарима: 1. Нема кратко препричаног првог наставка (као што је случај у серијалима), а на вама је да одлучите да ли ћете само наставити са читањем другог. 2. Нема много информација о Торонту, што ће додатно унети забуну (зашто овај текст у овој рубрици). 3. Нема секса и насиља, што би били довољно добри разлози да се настави са читањем. Шта онда има? Има покушај да се одговори на питање с почетка (о чему писати) и да се оправда (песнички) наслов текста.

Елем: Можда писати о покушају да се пређе улица на пешачком прелазу уз зелено светло за пешаке и да се остане жив? Није битно које сте националности или боје коже, наши возачи нису ни националисти ни расисти и трудиће се једнако да вас прегазе били ви Србин или Јупитеријанац.

У Торонту полицајци не смеју да  наплате казну. Они вам је само напишу, а на вама је да ли ћете да је платите телефоном или ћете отићи на суд и дискутовати пред судијом слаб вид и потпуно непознавање прописа дотичног полицајца. Ако се полицајац не појави на суду, ви сте ослобођени казне јер суд нема доказа против вас. Сигурно сте збуњени – да  ли је то добро? Није, јер у Торонту полицајац не може са вама да се договори као човек па да пролазак право из траке за скретање десно третира као невезивање појаса – што је објективно по степену опасности исто, само је цена за корисника прихватљивија (мене као прекршиоца, јер је јефтиније, а верујем да и друга страна није лоше прошла, јер рачун нисам видео).

Није и зато што вам је у Торонту лакше да прођете некажњено за оружану пљачку, него да не платите казну за брзу возњу или погрешно паркирање. Нигде није идеално, али у Торонту су бар пешаци заштићена врста (као ендемска рибица из Постојнске јаме, како сам се лично уверио на школским екскурзијама 1972, 1976, 1977 и 1979 – само сам Тјентиште и гроб Саве Ковачевића обишао више пута), те аутомобили стају пред пешачким прелазом да пропусте пешаке и нико им због тога не труби. Истина и пешаци знају како да се понашају, па  не ходају по бициклистичкој стази на  пример као београдски на Ади (тако бициклизам на Ади постаје екстермни спорт). Кад смо већ код бициклиста (поздрав овогодишњем лауреату Нина), они у Торонту носе заститне кациге, па кад падну, остану живи и мање их боли него наше Београђане. Све је ствар навике, а навика се стиче упорним шамарањем по новчанику. Врло брзо се научи да је ђубрету место у корпи, да трава пред кућом мора бити ошишана, да снег са плочника мора бити склоњен најкасније 24 сата по престанку падавина и да употреба расхладних уређаја по становима никако не подразумева да сви други који пролазе поред ваше зграде морају да купе и увек носе отворене кишобране. Осим  ако не желе да се бране од чопора напуштених паса којих у Београду има више од врабаца, чиме (пси) заслужују да буду нова маскота града. У Торонту се уместо паса морате бранити од ракуна и творова који слободно трчкарају око вас (или изнад вас на тавану ваше куће). Али водите рачуна како се браните од њих, јер ако сте нехумани (читај нормални), опет ће бити шамарања по новчанику.

Толико тема, али о којој писати? Ниједна није претерано занимљива. Сви ми знамо шта нам смета и како то може да се исправи ("Свињо једна, није ти улица обор да бацаш где стигнеш", "Кретену један, тражи од аутошколе да ти врати паре, јер те ниста нису научили" су само нека од могућих решења која су у складу са Дарвиновом теоријом еволуције. Јер ће после оваквих гласно изречених коментара само најјачи преживети, надајмо се да то нису "свиња" и "кретен").

Радије ћу вам испричати неколико анегдота из београдског живота мог 12-годишњег сина. Тиме ће и наслов овог писанија имати некакав смисао.

Војин, горе поменути момак, у Београду има две врсте другова – једни су деца наших пријатеља, па су силом прилика постали и његови пријатељи, а други су то постали кроз играње разних спортова у оближњем школском дворишту. Шта је он научио од све те деце и како она утичу на његов развој?

Од Стефана је на пример научио да је боље путовати тролејбусом него аутобусом, јер ти за тролејбус не треба карта. Ово нисам ни ја знао, али зашто би Стефан тако нешто измислио? Збуњујуће је међутим било Стефаново питање упућено Војину – Шта радите када побегнете са часа? Зашто би бежали са часа, био је Војинов одговор. Исто тако остало је нејасно зашто кокице треба купити у "Пећини", а кока-колу у самопослузи, а онда их при уласку у биоскоп сакрити испод мајце (као да су наркотици или оружје). Или зашто своје ствари (мобилни, и-под, лопта) треба држати на оку, када се исте ствари могу купити у продавници, ако су већ некоме потребне. Ни следећи разговор није био претерано јасан:

Срђан: Војине, какве оцене имаш у школи – А, Б или Ц?

Војин: "А".

Срђан: Не каже се а, него молим.

Али није баш све збуњујуће за Војина. Када је његов другар Роки почео у своје реченице обилато да убацује псовке, Војин му је само рекао да му се то не свиђа и отишао кући. Сутрадан му се Роки извинио и рекао да више неће псовати. Бар када је Војин присутан, неће. Ово је истинита прича и биће увршћена у Риплијевом Веровали или не издању за 2008.

Месец ипо дана београдског асфалта било је довољно Војину да поприми извесну дозу београдског шарма. Када смо се враћали авионом за Торонто, он је спавао у седишту до пролаза. Непознати момак који је седео до прозора га је пробудио да би могао да изађе и оде до wc-а. Војин се померио да га пусти да прође и буновно али крајње озбиљно упитао да ли човек планира да се врати, или пак он може да легне преко оба седишта. Момак је био збуњен, јер је видео да је Војин озбиљан са својим питањем.

Поздрав свима од Бранка.