Фауст у Страдији

О стогодишњици смрти Радоја Домановића, најзначајнијег прозног сатиричара у српској књижевности, која је пала у прошлу годину, појавиле су се – једна тим поводом, а друга мимо њега – две драме које у транзиционој Србији отварају напокон поглавље политичког позоришта.

„Нова Страдија“, драмски текст Светислава Басаре, снажно инспирисан Домановићевом приповетком „Страдија“, изведен је премијерно овог месеца на великој сцени Народног позоришта, у режији Кокана Младеновића, изазвавши одушак публике, похвалу критике и занемелост политичког естаблишмента. Комад „Српски Фауст и други цитати“ Тање Симић-Берцлаз (Самиздат Б92, 2008) написан у традицији (не)веселог Стеријиног политичког позорја, нити је у изгледу за постављање на сцену, нити је до сада изазвао пажњу критике.

„Нова Страдија“ и „Српски Фауст и други цитати“, два жанровски различита драмска текста, претпостављају и два различита естетска и политичка ефекта. „Нова Страдија“ је сатирична комедија са измишљеним светом, у хиперболичном виду, који алудира на политичку стварност. Догађаји и ситуације у овој комедији, у чијој је основи фантастика, подсећају на догађаје и ситуације из наше скорије прошлости и из садашњости, а типови датих карактера могу бити доведени у везу, мање са појединим личностима, а више са одређеним политичким функцијама и институцијама. На пример: председник државе, парламент, влада, Академија наука и уметности Страдије (АНУС) те Страдијска православна црква.

Драма „Српски Фауст и други цитати“ базира се на историјским чињеницама а њени ликови су, махом, стварне особе.

Док је „Нова Страдија“ позориште илузије, чија се политичка критика крије у алузији, „Српски Фауст“ је „историјски комад“ са јасном и разговетном политичком критиком. Док „Нова Страдија“ представља затворен свет у којем људи немају избора, „Српски Фауст“ представља отворен свет у којем људи одлучују о свом поступању. Насупрот свету судбинске неодговорности у „Новој Страдији“, стоји свет нарушене одговорности  у „Српском Фаусту и другим цитатима“.  Стога је ова друга драма суштински политичка, а прву политички атрибуира тек алузивност. У Басарином и Домановићевом комаду посреди је, наиме, једно претполитичко, примитивно, репетитивно друштво – додуше, у политичком окружењу (из чега се и црпи политичка инвективност драме).

 Stratch драма, како стоји у поднаслову, чији су свет и језик скрпљени „које из живота, које из новина“, „Српски Фауст и други цитати“ јесу амбијентални политички комад. Готово све ту се збива у Позоришту које је, у ствари, Југословенско драмско позориште из осамдесетих година прошлог века. Почевши од забрањене новосадске представе „Голубњача“, која је потом играна у Студентском културном центру у Београду („Хвала богу, има нас још, има нас који нисмо заборавили нашу напаћену Србију ... поносан сам што сам и сам уметник, јер српски уметници ће бити ти који ће повести српски народ“, каже Вукан, млади глумац што, у новом режиму, на крају комада, постаје министар културе) па преко рада на представама „Хрватски Фауст“ („Радије бих режирао трагедију српског појединца. Па и народа, богами“, Управнику каже Редитељ) и „Колубарска битка“ („Време смрти, време смрти! Наравно! То ми треба да играмо! Кажем вам, господо, наше писце, нашег оца нације треба да играмо! Време смрти у временима смрти!“) до гостујуће тузланске представе „Свети Сава“ која је, на сцени Југословенског драмског позоришта, прекинута („Напоље! ... Усташо! ... Напоље из Србије!“) Тања Симић-Берцлаз приказује хипостазирање националшовинистичког духа у српском позоришту тог времена.

(/slika2)Дакле, „Српски Фауст“, преко инстанце позоришта и културе, говори о почетку пропасти савременог српског друштва и његовом привредном и политичком сурвавању у провалију – чије последице осећамо и данас као једно још увек строго изоловано и строго кажњавано друштво које није раскрстило са сопственом злом прошлошћу. Актуелност овог комада који жигоше први период нашег постсоцијализма – са чијим се последицама заправо боримо сада у транзицији (за разлику од других транзиционих држава које су се бориле са ауторитарним наслеђем социјализма) – нарочито је велика у светлу јавног помирења жртава и промотора политике злочина. Како каже редитељ „Нове Страдије“: „Наша политика почива на мутанту, на коалицији између убице и жртава. У намиривању њихових интереса изгубила се оштрица. Ето том мртвом мору нужно је рећи нисмо се за ово борили“ (Електронске новине, 20. март).

„Нова Страдија“, озлојеђено се подсмевајући, показује то домановићевско „мртво море“ садашњости, у карикатуралном облику, а „Српски Фауст“ указује на оно против чега још увек морамо да се боримо! Стога је овај комад политички опаснији од „Нове Страдије“. Осим што са потенцијалне сцене прозива још увек живе и, у политици или у култури, делатне актере „година расплета“, овај се комад не да играти као, политички алузивна, кореографисана црна кловнерија – како се данас изводи Басарин комад – него, искључиво, као психолошки danse macabre који позоришну публику претвара у критичку јавност.

„Српски Фауст и други цитати“, као политички комад par excellence, претпоставља сопствену забрану – а она се у новим демократским друштвима обавља у церемонији прећуткивања.