Ниједан град није јачи од историје

Град го­во­ри: згра­де су ње­го­ве ре­чи, а ули­це ре­че­ни­це – ка­же Деј­вид Но­рис, ис­так­ну­ти сла­ви­ста са Уни­вер­зи­те­та у Но­тин­ге­му, на по­чет­ку сво­је књи­ге „Бе­о­град, пр­ве све­о­бу­хват­ну кул­тур­но-исто­риј­ске мо­но­гра­фи­је о Бе­о­гра­ду (Сиг­нал букс, Окс­форд, 2008, пред­го­вор Све­тла­не Вел­мар Јан­ко­вић), об­ја­вље­не на ен­гле­ском, у еди­ци­ји Гра­до­ви ма­ште, по­све­ће­ној свет­ским ме­тро­по­ла­ма.  По­пут „ар­хе­о­ло­га” аутор раз­гр­ће раз­ли­чи­те сло­је­ве па­ра­лел­них про­шлих све­то­ва Бе­о­гра­да, оби­ча­је, двор­ске и гра­ђан­ске ри­ту­а­ле, ка­фа­не... и, ка­ко ка­же, „па­ра­лел­не све­то­ве про­шло­сти и има­ги­на­ци­је, сли­ке гра­да ко­је ства­ра­ју пи­сци, умет­ни­ци и филм­ски ства­ра­о­ци и ко­је по­не­кад по­сма­тра­мо са ди­вље­њем, по­не­кад са стра­хо­по­што­ва­њем, а по­не­кад и са не ма­лом зеб­њом. То је тек­сту­ал­на ар­хе­о­ло­ги­ја, сло­је­ви ко­је је, у из­ве­сном по­гле­ду, те­же раз­гр­та­ти.“

Кроз кул­тур­ну исто­ри­ју Бе­о­гра­да и Бал­ка­на ана­ли­зи­ра­ли сте и че­сте сме­не ото­ман­ског и европ­ског иден­ти­те­та на овом тлу. Ко­ји је од тих иден­ти­те­та да­нас из­ра­же­ни­ји?

Мо­ја књи­га о Бе­о­гра­ду ти­че се, у ве­ли­кој ме­ри, баш тих раз­ли­чи­тих аспе­ка­та кул­тур­не исто­ри­је гра­да. Би­ло је мно­го стра­них осва­ја­ча и мно­го ути­ца­ја, и сви су не­ка­ко обе­ле­жи­ли раз­вој Бе­о­гра­да, оста­ви­ли у ње­му по­не­ки ду­бо­ко за­ко­пан траг про­шло­сти. Ти тра­го­ви су обич­но скри­ве­ни, рет­ко обе­ле­жа­ва­ни или сла­вље­ни, ве­ро­ват­но због на­си­ља и ра­то­ва ко­ји су пра­ти­ли ула­зак сва­ке но­ве за­јед­ни­це на град­ску по­зор­ни­цу. Тур­ци су са­вла­да­ли Ма­ђа­ре и Ср­бе, Аустри­јан­ци Тур­ке, по­том су се Тур­ци вра­ти­ли, док су Ср­би је­ди­но уз те­шко­ће ус­пе­ли да за се­бе ство­ре дом окру­же­ни та­квим над­ме­та­њем ве­ли­ких си­ла.

Бе­о­град се де­фи­ни­тив­но при­кло­нио европ­ском ур­ба­ном мо­де­лу ка­да је па­ша пре­дао кљу­че­ве гра­да кне­зу Ми­ха­и­лу 1867. го­ди­не. То­ком два­де­се­тог ве­ка Бе­о­гра­ђа­ни су че­сто пу­то­ва­ли у ино­стран­ство и мно­го по­се­ти­ла­ца до­ла­зи­ло је у град, што је обез­бе­ђи­ва­ло жив кул­тур­ни ди­ја­лог. На­жа­лост, ди­ја­лог је пре­ки­нут то­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на због ком­би­на­ци­је ме­ђу­на­род­них санк­ци­ја и де­струк­тив­не по­ли­ти­ке Ми­ло­ше­ви­ће­вог ре­жи­ма. Тај пе­ри­од је са­да за на­ма и по­сто­је сви раз­ло­зи да се прет­по­ста­ви об­на­вља­ње ди­ја­ло­га из­ме­ђу Бе­о­гра­да и остат­ка Евро­пе.

Уче­му је раз­ли­ка из­ме­ђу бал­кан­ског и за­пад­њач­ког пој­ма ур­ба­ног? Ко­ли­ко су у обема пред­става­ма при­сут­ни ми­то­ви?

Ми­слим да по­сто­ји јед­на кон­цеп­ту­ал­на раз­ли­ка у раз­у­ме­ва­њу ур­ба­ног жи­во­та, али она је ви­дљи­ва са­мо у од­но­су пре­ма оно­ме што му је су­прот­но – пре­ма се­о­ском или ру­рал­ном на­чи­ну жи­во­та. Обе пер­спек­ти­ве су ве­о­ма ми­то­ло­ги­зо­ва­не. По­сто­ји иста иде­ја да су на­ши гра­до­ви ме­ста кон­цен­три­са­не ак­тив­но­сти у еко­ном­ском, по­ли­тич­ком и кул­тур­ном сми­слу. Ме­ђу­тим, за про­сеч­ног Бри­тан­ца се­о­ски жи­вот пред­ста­вља иде­а­ли­зо­ва­ну за­јед­ни­цу, на­чин жи­во­та са ху­ма­ни­јим тем­пом не­го што је бр­зи тем­по град­ског жи­во­та. Та­мо има ви­ше вре­ме­на за по­ро­ди­цу и при­ја­те­ље и ви­ше про­сто­ра за ужи­ва­ње у та­квим до­бро­би­ти­ма. На­рав­но, бри­тан­ска ру­рал­на иди­ла је бај­ка ко­ја под­ра­зу­ме­ва да чо­век бу­де до­вољ­но бли­зу гра­да, да ра­ди ви­со­ко­пла­ћен по­сао и од­ла­зи у по­зо­ри­ште или умет­нич­ке га­ле­ри­је кад год по­же­ли. Бал­кан­ски по­глед је да ва­ља по­бе­ћи из зам­ке се­о­ске сре­ди­не ко­ја је на­зад­на и асо­ци­ра­на са свим сна­га­ма ан­ти­мо­дер­но­сти. Бал­кан­ски ур­ба­ни мит под­ра­зу­ме­ва да пре­се­ље­ње у мо­де­ран стан на ши­ро­ком бу­ле­ва­ру до­но­си пре­фи­ње­ност. То је про­сла­ва ин­ди­ви­ду­а­ли­зма над огра­ни­ча­ва­њи­ма па­три­јар­хал­ног мо­ра­ла. Ме­ђу­тим, истин­ски ур­ба­ни мен­та­ли­тет под­ра­зу­ме­ва у још ве­ћој ме­ри за­јед­нич­ку де­лат­ност не­го што је слу­чај са се­лом. Мо­жда не по­зна­је­те јед­на­ко до­бро сво­је су­се­де, али осла­ња­те се на то да сва­ко од њих у сво­јој ано­ним­но­сти ис­пу­ња­ва сво­ју ма­лу уло­гу у ур­ба­ној ма­ши­ни и по­шту­је до­сто­јан­ство оних ко­је чак ни не по­зна­је. Ур­ба­ни жи­вот тра­жи до­сле­дан и стр­пљив рад за­јед­ни­це кроз мно­ге ге­не­ра­ци­је, усме­рен на то да град де­лу­је као за­јед­ни­ца љу­ди ко­ји жи­ве на истом про­сто­ру у уза­јам­ном по­што­ва­њу, не због мре­же по­ро­дич­них од­но­са већ са­мо за­то што људ­ска би­ћа за­слу­жу­ју по­што­ва­ње јер сле­де та пра­ви­ла за­јед­нич­ког жи­во­та.

Ко­ли­ко за­пад­ни ми­то­ви о Бал­ка­ну да­нас ко­че ста­па­ње овог про­сто­ра у европ­ски и ко­ји су то мито­ви?

Чо­век ни­кад не зна шта се од­ви­ја у ми­сли­ма не­ког дру­гог. Тре­ба се на­да­ти да они ко­ји пре­го­ва­ра­ју о ула­ску Ср­би­је у Европ­ску уни­ју ни­су ру­ко­во­ђе­ни пред­ра­су­да­ма и сте­ре­о­ти­пи­ма. Али ја ра­ди­је не бих на­гла­ша­вао уло­гу За­па­да у овом про­це­су, ви­ше бих во­лео да ми­слим да од­лу­ку о бу­дућ­но­сти Ср­би­је тре­ба да до­не­се са­ма Ср­би­ја. На Ср­би­ји је да има отво­ре­ну и ис­црп­ну де­ба­ту о ула­ску у Европ­ску уни­ју без пред­ра­су­да и сте­ре­о­ти­па, да ис­пи­та ка­кве пред­но­сти се мо­гу оче­ки­ва­ти и ка­кви про­бле­ми, и да на тој осно­ви зе­мља до­не­се ра­ци­о­нал­ну од­лу­ку у соп­стве­ном ин­те­ре­су.

Осим на све­до­чан­стви­ма уче­сни­ка или хро­ни­ча­ра, сво­ја ту­ма­че­ња за­сни­ва­те и на фик­ци­ји Андри­ћа, Цр­њан­ског, Се­ле­ни­ћа, Вел­мар-Јан­ко­ви­ће­ве, Ки­ша, Пе­ки­ћа, Ар­се­ни­је­ви­ћа… Шта њи­хова де­ла от­кри­ва­ју кул­тур­ном исто­ри­ча­ру?

Књи­жев­ност нам го­во­ри о на­да­ма и стра­хо­ва­њи­ма љу­ди. Пре­ма књи­жев­ном тек­сту мо­ра­мо да по­сту­па­мо па­жљи­во и не из­јед­на­ча­ва­мо сре­ћу или бес ли­ко­ва у фик­тив­ном све­ту са ствар­ним људ­ским емо­ци­ја­ма. Ипак, кроз те ли­ко­ве се ис­ка­зу­ју оп­шта уз­не­ми­ре­ња и же­ље ко­је ства­ра јед­на по­себ­на исто­ри­ја или кул­ту­ра. Оно што је ре­че­но у фик­тив­ном све­ту не сме­мо да све­де­мо на не­ку ди­дак­тич­ку свр­ху. До­си­теј и Сте­ри­ја су мо­гли ве­ро­ва­ти у моћ књи­жев­но­сти да обра­зу­је сво­је чи­та­о­це, да их учи оном што ће уз­ди­ћи људ­ски дух на не­ки тран­сцен­дент­ни на­чин. Ми жи­ви­мо у скеп­тич­ни­јем све­ту, где смо би­ли при­ну­ђе­ни да се пи­та­мо „Има ли по­е­зи­је по­сле Аушви­ца?” Од­го­вор сва­ка­ко је­сте да је има, и да је баш због Аушви­ца мо­ра би­ти, јер књи­жев­ност ви­ше ни­је ме­сто где се пру­жа­ју од­го­во­ри већ где се по­ста­вља­ју пи­та­ња. И та­ко, ка­да Ан­дрић или Цр­њан­ски, или би­ло ко од пи­са­ца ко­је сте по­ме­ну­ли, кроз сво­је за­пле­те или ли­ко­ве раз­ви­ја не­ки исто­риј­ски про­блем, он то не чи­ни да би про­блем ре­шио већ да би на­шао на­чи­на да ар­ти­ку­ли­ше пи­та­ње. Кроз фор­му­ла­ци­ју пи­та­ња и кроз сво­је тра­га­ње за од­го­во­ром они сво­је ви­ђе­ње све­та пре­но­се чи­та­о­ци­ма.

У ва­шој књи­зи го­во­ри­те и о ме­та­фо­рич­ном, не­ви­дљи­вом гра­ду Бе­о­гра­ду. Сим­бо­лич­ки, он је у дели­ма мно­гих ауто­ра и сме­штен ис­под: у Ла­гум, Под­зе­мље, Пот­па­лу­бље? Шта оста­је го­ре?

Под зе­мљом ле­жи, ме­та­фо­рич­ки го­во­ре­ћи, мра­чан про­стор. То је свет на­ших стра­хо­ва, ду­хо­ва про­шло­сти ко­ји се још ни­су упо­ко­ји­ли. Из­над зе­мље од­ви­ја се кар­не­вал, опет ме­та­фо­рич­ки го­во­ре­ћи. То је ме­сто где је, шта год да се де­си, бит­но да се жи­ви. У ро­ма­ну Све­тла­не Вел­мар Јан­ко­вић Ла­гум, Ми­ли­ца, ко­ја је при­по­ве­дач, пре­жи­вља­ва смрт свог су­пру­га и успе­ва да по­диг­не сво­је дво­је де­це упр­кос ве­ли­ким те­шко­ћа­ма. На кра­ју, она го­во­ри с оне стра­не гро­ба, са­вла­да­ва­ју­ћи нај­ве­ћу пре­пре­ку. При­по­ве­дач у Тре­ну 2Ан­то­ни­ја Иса­ко­ви­ћа от­кри­ва тај­ни свет Го­лог ото­ка кроз све­до­чан­ства пре­жи­ве­лих. Иса­ко­вић да­је на зна­ње сво­јим чи­та­о­ци­ма да је оста­ло још мно­го то­га што је скри­ве­но, што при­по­ве­дач ни­кад не­ће са­зна­ти и што, ка­да би му би­ло и ис­при­ча­но, ни­кад не би раз­у­мео. Те при­че, и дру­ге ко­је су им слич­не, про­ди­ру под по­вр­ши­ну бол­не исто­ри­је тек то­ли­ко да от­кри­ју шта ле­жи ис­под. Оно што ви­ди­мо је у сен­ци и је­два га ра­за­зна­је­мо. То је као да гле­да­мо ду­хо­ве – али мо­жда је то нај­бо­ље че­му се мо­же­мо на­да­ти.

За раз­ли­ку од сред­ње Евро­пе, чи­ји су раз­вој и исто­ри­ја ве­за­ни упра­во за гра­до­ве, на Бал­ка­ну су гра­до­ви нај­че­шће жр­тве „ур­би­ци­да”. Ко­ји су гра­до­ви ус­пе­ли да над­ја­ча­ју сво­ју исто­ри­ју, кад је реч о Бал­ка­ну?

Ниједан град се није показао јачим од историјских околности. Они, међутим, преживљавају те околности. На термин „урбицид” наишао сам први пут у делу социолога Сретена Вујовића, који га користи посебно у вези са уништењем урбане инфраструктуре у Београду под санкцијама током деведесетих година. Вујовић је такође имао на уму, на дубљем нивоу, да је комбинација санкција, Милошевићеве политике и последица рата у Босни створила јединствену климу која је била атак на саму кохезију урбане заједнице. Градом су доминирале групе које су живеле у једном изолованом свету властитих страхова, одсуства наде, беспомоћности, у атмосфери у којој су криминалци били нове славне звезде. Нестале су традиције урбане заједнице које је везују са њеном прошлошћу и дају осећање усмерења. То је прошлост и Београд сада поново гради своје осећање властитог бића.