Наши у Замбији

Улазећи у авион на римском аеродрому, једне давне године, пред мој први одлазак за Замбију, није ми било лагодно. Знао сам да одлазим у једну земљу која је била готово ненасељена у односу на нашу Југославију. Имали су негде око 4 милиона становника а просторно су били већи око 3,5 пута од наше земље. Значи – углавном празно. И, наравно, не знајући много о клими мало сам се прибојавао афричких врућина.

...Кад је свануло, будио нас је и бруј авиона и стјуардесе уз најаву да слећемо на аеродром Лусака за око сат ипо. И онда - коначно закорачих на тло Африке. Луксузан аеродром са много особља, љубазни, културни људи који беху спремни да пруже сваку информацију и одговоре на свако питање. Но, најпре су нас упутили ка мењачници како би смо што пре било коју европску валуту заменили за Замбијске kwache.

На путу ка граду сам приметио безброј домородаца одевених у шарену замбијску ношњу, жене углавном са бебама у носиљкама око врата, или са дрвеним посудама на глави вероватно пуним неком храном или мили-мили брашном ...

Улазећи у Лусаку и пролазећи поред њиховог Дедиња (leopard's hill) приметио сам да је већина вила ограђена високим, бело окреченим зидовима. Ту је негде била и кућа председника државе. Оно што ме је изненадило било много цвећа, поготову на скверовима баш као на нашој Славији...

Улазимо у "жилу куцавицу" Лусаке Каиро роуд. Дуж ове улице, на травњацима безброј трговаца који продају буквално СВЕ. Наравно главно место заузимају дрвене маске, фигуре, накит од бакра, малахита, декоративни шарени материјали углавном зелене или црвене боје...Нешто касније сам стекао "искуство" и схватио да је ценкање – обавезно! Такође сам схватио и да је мој страх од врућина био безразложан. Јер, Замбија је висораван, на око 2.000 метара надморске висине, где нон стоп ћарлија ветрић и где температуре (сем у неким јужнијим крајевима) не прелазе 30 степени.

После краћег задржавања крећемо на север Замбије ка пограничном граду Solwezi (на око 450 км од Лусаке. Пут раван...тек после готово један сат пута у сусрет нам наилази први ауто! Наш возач каже да је то овде нормална појава. Прође и други сат вожње и угледасмо таблу на којој пише „Мотел, 50 км“.

Кад, на наше запрепашћење на табли уз енглеско обавештење пише, ћирилицом: „СВРАТИТЕ У МОТЕЛ КОД ЖИКЕ“. Испод тога јеловник на коме су сармицама од виновог лишћа, пихтије, проја, дуван чварци, мућкалица, мешано месо на жару, кисело млеко, прасеће и јагњеће печење!!

Улазимо у приземну зграду са кровом покривеним правом српском ћерамидом. Унутра пријатна хладовина. Испред зграде пар ленд ровера, три-четири пежоа, а изнутра се чује само наш језик (некада је Замбија била тржиште за „Партизански пут“, „Ивана Милутиновића“, „ИНГР“-у Загреб, „Енергоинвест“ Сарајево, „Енергопројект“....

У мотелу на зиду - слике. Централно место заузима слика Драже Михајловића, а поред његанас гледају и Краљ Петар, Краљ Александар, Никола Пашић, ту су и иконе Светог Јована, Светог Николе и насупрот Драже огромна икона Светог Ђорђа.

Власник мотела је наш човек који је сам себе прозвао Жика Четник. Рођени Ћупричанин, ожењен Енглескињом. Имао је петоро деце, која су сва била у школи у суседном Малавију. Уз мотел је имао и мали базен са тушевима као и омањи зоолошки врт који је био права атракција, посебно за децу наших људи који су ту свраћали.

Уз обећање да ћемо се сигурно опет видети, поздрависмо се. Жика стајаше иза кола али га ситна црвена прашина отера. Видесмо само у даљини руку која је показивала три прста.