Још један поглед на Холандију

Да се надовежем на претходни текст о Холандији пошто је то свестрана земља, надасве богата обдареним људима...

Предност живљења у земљи као што је Холандија је надасве та што можете да правите поређења са Вашом земљом порекла. О Холандији је тешко писати а да се то некоме можда не учини ‘’бајковито’’ јер је то мала земља којом можете унакрст да пропутујете за један дан и доживите сву њену уређеност. Оно што је у једном друштву најбитније су између осталог питања да ли је то правна држава, какво је њено социјално и здравствено уређење, школство, безбедност…

Осим безбедности, која је у последње време постала светски проблем, за Холандију се може рећи да је правно уређена (нема судских процеса који трају деценијама и то је незамисливо), здравствено осигурање задовољава све по полиси уговорене обавезе, болнице су опремљене, према пацијентима се опходе са пуном пажњом, ту се примају пацијенти без обзира на старосно доба и свима се пружа подједнака помоћ. Ту нема враћања старих људи ‘’зато што су стари’’ а хитна помоћ стиже на време. У школству родитељи учествују у одлукама.

Питање безбедности Холандије, у којој влада истински демократски парламетаризам, је нешто комплексније али Холандија за ресоре правосуђа и полиције има само једног министра који нема читаву армију помоћника и саветника. Ту је и велики прилив емиграције из целог света  међу којом има доста омладине која напуста школе без икакве дипломе док нешколован кадар у технолошки развијеним срединама тешко добија посао. Дискриминација је законом строго забрањена па ћете у Холандији често видети аутобусе на којима су налепљени постери са натписом: - «Пријавите дискриминацију на број…"

Безбедност на путевима је врхунска. Сваке вечери на телевизији можете видети како полиција прати прекршиоце саобраћајних прописа, како се са њима тактично опходи али не прави разлику при правдању прекршиоца, не опрашта, јер прекршај је прекршај.

Што се мог живота у Холандији тиче мислим да је испуњен у сваком смислу. Ја сам овде дошла у пролеће давне 1969. године када сам практично била дете, а због економских реформи Јосипа Броза и недостатка перспективе за даље школовање у отаџбини Србији. О Холандији сам мало знала. Сада, после толико година живота овде, знам скоро више о њој него о Србији где сам рођена али језик и отаџбину никада нисам заборавила. Још увек пишем ћирилицом.

Никада нисам прекидала везе са отаџбином али нисам сигурна да она то није чинила са нама које нас је извезла у време Брозових економских реформи.

Прошле недеље је у Србији преминуо мој отац, носилац партизанске споменице. Магла се спустила над Србијом 21-ог новембра и спречила ме да испратим оца на његов вечни пут. Пријатељи и рођаци ми поручују да је магла над Србијом стално присутна. Да ли то они мене теше у тренуцима мог неизмерног бола за добрим оцем који ни мрава није згазио а кога су газили увредљивом доделом бедне пензије са закашњењима у његовим последњим годинама живота? Да му није било мене, давно би умро. Сада на самрти су га кињили бирократским печатима, здравствена књижица му ‘’није била оверена’’, емпатије према изнемоглом и болесном старцу без вида и слуха нико није имао па ни лекари.

Седим у својој канцеларији окружена дипломама и признањима урамљеним и на зиду обешеним а стеченим у Холандији, земљи која ми је пружила све шансе да се развијем у самосталну пословну личност од угледа и поштовања. 

У време распада земље из које сам мислила да потичем питали су ме за мишљење које су знали да цене. Нису одбили ниједан мој чланак у којем сам објашњавала историјску позадину догађаја на Балкану и тражила другачији приступ МЗ према тим просторима у жељи да зауставим сатанизацију само једног народа, народа из којег потичем. Сада ме траже у вези Косова али ја одбијам да о томе говорим.

Нисам изгубила ниједног пријатеља међу Холанђанима, напротив, као да ме још више цене сви они који знају да препознају људске вредности. То су дружељубиви људи које треба познавати а посебно њихов смисао за рационалност али треба разумети и њихов хумор који је сличан британском, дакле хумор на свој рачун.

Жао ми је веома што је мојој отаџбини то све другачије.Што се мало учи од других а много срља. Никада нећу разумети зашто је то тако.

Сада када у отаџбину не могу ни да дођем јер се на њу спустила магла неправде према сиромашнима, старим и болесним људима, деци и женама, све више поштујем земљу у којој живим.

Вредни Холанђани су од мора направили земљу, кроз море су саградили путеве. Примили су милионе избеглих и расејених лица и на свом скученом простору омогућили су скоро 17 милиона људи из свих крајева света пристојан живот у међусобној хармонији.

Овде се човек не осећа странцем чак ни када ову земљу посети само као туриста и увек пожели да се врати. Ако не знате њихов језик они уче ваш. Полиција учи турски језик да би разумела Турке. И нико се не жали због тога, свако сноси своју индивидуалну одговорност за посао којим се бави и као грађанин.

Свакодневно прелазим преко моста који спаја стари део града са новим у којем живим.

Овде људи граде мостове и суживот са другим народима. Скоро свуда је чисто као у апотеци, свуда мала дворишта али уређена као велики паркови. Видим све у најбољем светлу иако је напољу тмурно јер је клима таква, земља је испод мора али магле овде никада нису толико густе да авиони не могу да слете.

У овој земљи никада не можете нигде да закасните а камоли на сахрану најближих јер овде мртве не укопавају 18 сати после смрти. Родбини је омогућено да се опрости од најмилијег чак ако због тога треба да допутује из Аустралије, Канаде, Новог Зеланда…, да навикне на идеју да више нема најмилијег. Има земаља у којима о укопавању смртника одлучује свештеник а не родбина. 

Остаћу зато да живим у Холандији иако сам желела барем старост да проведем у Србији. Јер осим достојанственог живота ја желим и достојанствену смрт.