Повратак

 Крај 2007.године, Мелбурн, Аустралија. Стижем кући после годину дана проведених у Лондону и Сингапуру где сам радио на једном од значајнијих пројеката у мојој каријери.

Рано је летње јутро. Управо сам долетео из Сингапура и идем таксијем од Таламарин аеродрома према нашој кући у југоисточним предграђима Мелбурна. Коначно се, после годину дана проведених у иностранству, враћам кући на дуже време. Једна врло динамична епизода је иза мене а почиње нова. Завршио сам са претходном фирмом и претходним пројектом и враћам се да поново радим за моју стару фирму али на много вишој позицији него кад сам отишао прошле године. Испред мене је нови изазов, велики и узбудљиви међународни пројекат који управо почиње. Мој први дан на новом радном месту је одмах после божићних празника. Због тога поново нећу моћи да имам дужи годишњи одмор, пројекат не може да чека... али све је то део моје професије.

Иако имам десетак дана до почетка новог посла М. и ја смо одлучили да их овај пут проведемо код куће јер смо обоје доста путовали на релацији Мелбурн-Сингапур-Лондон-Београд. Оно што нам је сада потребно је да проведемо неколико тихих дана заједно код куће "седећи около и не радећи ништа" како то Аустралијанци казу. Наравно ту долази и новогодишње вече а и вечера са пријатељима са којима се нисам видео годину дана. Од планираног вишедневног пешачења са камповањем на Wilson's Promantory са друштвом смо у задњем моменту ипак одустали.

Док такси јури аутопутем, после ноћи проведене у авиону, мисли ми хаотично лете по глави. Кроз прозор аута видим да Мелбурн није "спавао" ових годину дана док сам био ван; на раној јутарњој плавичастој силуети ситија виде се нови стамбени солитери. Касних осамдесетих кад сам први пут стигавши у Мелбурн ишао овим путем са М, таксијем као и сада, само неколико облакодера је штрчало у небо изнад силуете града. Углавном су то биле пословне зграде банки и великих фирми а стамбених зграда или солитера није ни било, поготову не у ситију. Било је неколико "социјалних" стамбених солитера у околним предграђима који су још увек тамо - и то је било то. Народ је живео по кућама. Али ствари су се од тада знатно промениле, нарочито услед азијске емиграције која је, рекао бих, навикла да живи спакована у солитерима још пре њиховог доласка у Аустралију и то им одговара. Наравно улагачи и трговци некретнинама су ту такође одиграли своју улогу и увели нову моду становања. Стара добра Аустралија на жалост све више нестаје и постаје пренасељена и загушена Европа.

Таксиста ме изненада враћа у реaлност:

„Биће лепо време данас господине!“

"Да, изгледа тако“ одговарам кратко, хладним тоном, стављајући му до знања да баш нисам оран за чаврљање.

Но та кратка конверзација ми скреће мисли на вожњу таксијем годину дана раније кад сам стигао на мој нови посао у Енглеској. Такси ме је пребацио од аеродрома Хитроу до стана који ме је чекао у лондонској четврти Ислингтон. Таксиста није "гасио машину" све време пута и свака друга реч му је била "сер": "Јесте ли стигли пословно или ради задовољства сер?" био му је уводник. А онда је распалио: "Веома нам је тешко данас живети у Лондону сер. Видите сер, од кад смо ушли у ЕУ имамо много имиграната из Европе сер. И они дођу овде и имају социјално и здравствено осигурање сер. А наша влада сер не чини довољно, тако да ми наше социјалне и здравствене фондове морамо да делимо са њима сер." Око сат и по сам ћутећи слушао монолог таксисте док је возио кроз лондонску гужву и на крају сам морао да платим стотинак фунти које је таксиметар показао (које сам наравно добио назад од фирме). Није било начина да зауставим огорченог лондонског таксисту. На срећу аустралијски таксисти су обично а "happy bunch" (задовољни људи) но ипак покушавам да сведем конверзације на минимум кад год је то могуће.

На памет ми онда падне ситуација са београдским таксистом који ме је возио од аеродрома кад сам за Ускрс из Лондона ишао у Србију да посетим моје. Чекао је одмах на изласку из царинске зоне аеродрома и одмах ме одшацовао да сам дођош.

"Такси господине?"

"До аутобуске станице..." одговарам ја. "Колико ће то да кошта?"

После толико времена проведеног у иностранству, тек стигао, изговарам српске речи са неверицом да ће ме непознати саговорник разумети.

"Ма не брини, договорићемо се!" каже он. "Ајдемо да не губиш време!"

"Мораш прво да ми кажеш колико ће да кошта." инсистирам ја. "Нећу да после буде неспоразума!"

"Ма не брини, него ајде да ми идемо, да ти не губиш време!" понавља таксиста и отима ми ранац из руке.

"Остави то пријатељу, ја ћу сам да носим." инсистирам ја јер ранац је мали, за лаптоп, и нема баш шта он да ми помаже око тога. "Кажи колико ће да кошта!" инсистирам ја поново.

"Ма ништа ти не брини, све ће да буде у реду, кад ти кажем! Кад стигнемо ти ми плати колико мислиш да треба."

Видим ја да преговори не иду баш најбоље но ипак прихватам, надајући се да на крају неће морати да дође до озбиљнијег "договарања".

Таксиста у међувремену на брзину разговара са неким мобилним телефоном. Седамо у такси паркиран испред аеродрома и он вози до међуградске аутобуске станице. По доласку на станицу ја вадим паре, бар два пута више од нормалне тарифе и дајем му. Он тражи још: "Пријатељу, Ускрс је данас, треба да однесем нешто кући мојој деци!" Ја дајем још, не сећам се више цифре. Он изгледа задовољан. Из касете аута вади офарбано јаје: "Ово сам спремио за моје муштерије данас!" каже и даје ми јаје. Ја се захваљујем и вртећи главом, излазим из аута с ранцем у једној и са јајетом у другој руци. Таксиста размењује неколико речи са типом са ручним колицима који се на волшебан начин створио поред таксија.

"Дај да не носиш, да ти повезем!" каже тип са колицима и отима ми ранац из руку.

"Хвала, не треба, видиш колицни је, сам ћу да носим!" буним се ја и отимам се о мој ранац.

"Ма што да се мучиш, ма дај ја ћу!" инсистира он и не пушта мој ранац.

Мени готово пуцају филмови и повичем на енглеском „Види, нећу да ми ти носиш ранац, ја ћу то сам, разумеш?!"

Изгледа да ме је разумео:

"Пријатељу, данас је Ускрс и ја треба да однесем нешто кући мојој деци, ОК?!" каже ми он једнако оштрим тоном.

Кад су деца у питању слабог сам срца, а и није ми баш ситуација за прављење превелике буке. Корачам црвен у лицу и прекрштених руку поред носача који гура огромна колица са мојим малим ранцем за лаптоп! Сад ми је јасно коме је таксиста телефонирао са аеродрома! Платио бих само да ме остави на миру, са све мојим ранцем.

Не сећам се колико сам на крају преплатио за превоз ранца али се сећам горког укуса у устима после тога, не толико због пара колико због целе ситуације. Кад је препуни аутобус коначно напустио станицу било је то право олакшање.
.....
Док ја тако вртим филмове по глави такси излази из City Link тунела и наставља југоисточним аутопутем према мојој кући. Све ми је познато и блиско. Толико сам стотина, можда хиљада пута, сваког јутра и сваке вечери после посла возио тим путем враћајући се кући. М, која такође ради у ситију, би најчешће била самном у колима. Слушали бисмо музику и претресали догађаје са посла у току дана. Често бисмо правили и планове за вечеру или за куповину у самоуслузи близу наше куће. М. би увек водила рачуна да не прекорачујем брзину што би често био узрок малих породичних "ситуација". Све је то сада поново ту, са новим почетком за који дан.

Такси скреће са југоисточног аутопута на бочни пут који кроз стамбена насеља води ка нашој кући, пролази кроз неколико семафора, поред самоуслуге где обично купујемо и на крају скреће у нашу улицу. Улица изгледа исто као кад сам отишао пре годину дана. Заустављам такси испред куће и плаћам кредитном картицом по цени са таксиметра. Таксиста вади кофер из гепека. Ја узимам ствари и улазим у двориште. Улазна врата на кући се отварају и М. се појављује на вратима. У пиџами, још увек поспана, дочекује ме са великим осмехом. Журим јој у сусрет. Одмах иза ње стоји наш мачак и гледа ме широко отвореним очима. Код куће сам!