Иствудов тестамент

Ветеран глуме и режије, холивудска легенда која се успешно окушала и као композитор, четвороструки добитник Оскара – Клинт Иствуд, недавно се појавио са интимистичким, тестаментарним филмом „Гран торино”. Реч је о још једном ауторовом филмском тријумфу, у којем вишедимензионални редитељев однос према наслеђу „старог Холивуда” има нову снагу и свежину, а традиционалистички приступ нарацији ону фину дозу „старачке” мудрости која артикулише ненаметљиву а продорну филозофију живота.

Ово је прича о старини Волту Ковалском, ветерану Корејског рата, пензионисаном раднику „Фордове” фабрике аутомобила (отуда и „Фордов” олдтајмер „гран торино”), који се упушта у мисију реформисања свог суседства, одавно већ настањеног „нежељеним Азијатима”. На први поглед – филм једноставне тематике прожете крутом емоционалношћу, са изврсном глумом и камером која хвата и најситније детаље, што доприноси атмосфери сирове реалности, унутар малог, готово интимног окружења, са нагласком на односе између ликова који се развијају у различитим смеровима.

Међутим, врло брзо постаје јасно да је пред гледаоцем усредсређено и прецизно естетски креирано дело, са специфичном религиозном конотацијом (и фабула води у том правцу) која казује о смирењу и искупљењу, али и о великој филмској икони. Јер, ово јесте и Иствудов ауторефлексивни есеј, тестаментарни запис у којем глумац-редитељ медитативно позиционира себе у филмску и личну историју. Последњи кадар у којем се Иствуд појављује у „Гран торину” јесте онај у којем се налази у мртвачком ковчегу, као сведочанство краја глумачког бивствовања.

Сам лик Волта Ковалског саткан је од рефлексија бивших хероја, претходних Иствудових митских ликова. Ковалски је и истовремена редефиниција ванвременског Леонеовог хероја и Прљавог Харија и инспектора Калахана и реалистичко отелотворење остарелог хероја који прихвата конкретност сопствене егзистенцијалне ситуације – приближавање смрти. Драматургија „Гран торина” постављена је уобичајено за већину Иствудових акционих филмова, дакле – нужно води ка коначном обрачуну, али овде на неуобичајен начин. За разлику од свих претходних Иствудових јунака, Ковалски у коначни дуел са негативцима креће прочишћен – без оружја, чиме се насиље ултимативно претвара у жртвовање.

Огорчени, усамљени и намћорасти старац који више воли свој „гран торино” него сопствену децу и унуке, на чијој се кући вијори америчка застава, који је до тада презирао своје косооко суседство, на крају се жртвује за спас њихове деце од пошасти уличних банди, завештавајући тестаментом кућу цркви, а ауто (као симбол америчког социјално-естетског идентитета) младом Корејцу Тау. Порука је јасна – искупљење за грехе из ратне прошлости могуће је, баш као што је могућа социјална асимилација свих америчких дошљака.

Интелигентна, једноставна, топла мушка прича, са метафизичким интонацијама. Филм који бисте свакако волели да погледате.