Свима потребна обнова

Обнова на згаришту, дома човековог или дома божијег, свеједно, носи симболику која је блиска народу овдашњем по његовом историјском искуству а не само по религијском веровању. Отуд су Васкрсу пригодне биле и неке емисије невезане директно за овај хришћански празник.

Екипа Радио-телевизије Војводине отиснула се до Свете горе да, пет година после страшног пожара, испита како тече обнова Хиландара. Све што је исцрпним пропитивањем прикупио аутор Горан Вукчевић, а камером детаљно забележио Владимир Карађоковић, говори да се манастирска здања полако дижу из пепела и да су најтежи послови већ обављени. Из овог записа, уз многе битне чињенице поткрепљене добром сликом, до гледалишта је стигло и сазнање о подвижничкој приљежности стручњака и радника, саживљених с манастирском братијом у напору да се савлада велики изазов. За једне је то борба знањем против рушилачке стихије, за друге искушење пред вољом Свевишњег, али, укупно узев, доказ снаге људске воље да истраје у делу добром, лепом и светом.

Колико у емисији о Хиландару готово дирљив утисак оставља заједништво групе људи у прегалаштву ове врсте, толико исто такво осећање побуђују и појединачни подвизи духовника о којима сведочи аутор истоимене серије Студија Б Веља Павловић. С топлином и разумевањем спреман да их пажљиво слуша, искрено заинтересован за њихове судбине, мисли, поглед на свет, Павловић ове духовнике излаже погледу јавности као пример једног посебног вида живота, потпуно издвојеног и другачијег од владајуће матрице и матице. Али „Духовници” као ТВ програм не служе само представљању крајње супротности или алтернативе световној свакодневици, него шаљу поруку да би и у њој вредело ојачати врлине попут скромности, труда за опште добро, бриге о другима, жртве, праштања, љубави...

Слична листа вредности појављује се као постулат личне егзистенције из много којег издања емисије „ТВ лица – живети као сав нормалан свет” Тање Петернек-Алексић. То је зато што она за ТВ портретисање бира особе у чије основне људске вредности верује, оне за које зна да их слава, новац, сујета, нису узохолили над обичним смртницима. Ипак, предваскршње издање било је сасвим посебно. Еманирало је племенитост и доброту, човекољубље произашло из одлуке драматурга Жељка Хубача да више говори о другима но о себи, да прилику искористи да би позитивне емоције примљене од сопствених доброчинитеља проследио даље, нарочито према деци која расту без родитеља.

Све поменуте емисије, никако случајно, биле су у сазвучју с поруком коју су оба хришћанска поглавара у Србији одаслала својом Ускршњом/Васкршњом посланицом: да нам је више од свега неопходна морална обнова, те да су мањак саосећања, смерности, солидарности а вишак саможивости, похлепе, себичности одлике времена које представљају већу опасност и гору пошаст од тренутне светске економске кризе.

Доприносећи често и сама својим програмима бескрупулозности, лицемерју, површности и погубном меркантилизму савремене цивилизације, телевизији празнични дани добро дођу и као прилика за сопствено прочишћење. Прија, макар било и пригодно и краткотрајно.