Жива закопана

Ужасна прича о човеку живом сахрањеном већ неколико векова шапатом се препричава уз пуцкетање ватре и престрављене погледе слушалаца. Језа која се тим приликама увлачила у кости младежи на старим сеоским окупљањима или савременијим камповањима није мања ни данас. При помисли на долажење свести у скученом простору где ваздух нестаје брзо, а ужас окива срце, јавља се стари, у свести дубоко усађени страх од буђења у мртвачком ковчегу два метра испод земље.

Мит

Управо овакав догађај, у чију истинитост су спремне да се закуну Американке Емили и њена мајка, узнемирио је пре више од 130 година мирни градић на североистоку Сједињених Држава.

– Моја чукунбаба Марта, после тешке, дуге болести и неколико дана у току којих није долазила свести, коначно је преминула.

Када је доктор званично прогласио смрт, њен чукундеда Џон је готово махнито тврдио да му је жена и даље жива. Једва су га одвојили од тела како би припремили сахрану. У то време место коначног починка људи у САД најчешће се налазило у дворишту иза куће преминулог. Тако је било и овом приликом, а све време Џон је толико бесно протестовао да су морали да га успавају. Сахрана је обављена без њега.

– Касније те ноћи чукундеда се пробудио, мокар од зноја и блед од ужаса. У сну је видео Марту како, очајна, гребе по ковчегу дубоко закопаном у земљи. Позвао је доктора и молио га дуго да дође и ексхумира тело. Он је одбио, а Џон је целе следеће недеље сањао исти сан – објаснила је Емили.

Медицинар је после бројних молби седам дана од сахране, заједно са градским властима, ископао ковчег из хумке. Кад је сандук отворен, запрепашћени и ужаснути присутни угледали су згрчене шаке покојнице подигнуте тик изнад лица, њене крваве нокте и залеђен, престрављен поглед разрогачених очију. Унутрашња страна ковчега била је скроз изгребана.

Чињенице

У овој причи осећа се мирис приповедака чувеног писца Едгара Алана Поа. Ипак, сасвим је могуће да је истинита. Познато је неколико, додуше ретких, случајева у прошлости, када су заиста сахрањивани живи људи. Узрок овако драматичних грешака најчешће је била нестручност лекара.

Добро је знана и чињеница да је грађане Северне Америке и неких делова Европе захватио безмало паничан страх од преурањеног „слања на вечни починак” у току 18, 19. и у раном 20. веку. Историчари ово објашњавају тадашњим медицинским открићима која су потврдила да се жртве гушења или дављења могу повратити у живот чак и ако изгледају мртве. Страх становништва поменутих подручја био је толико јак у 19. веку, да су појединци захтевали да им се у мртвачке сандуке уграде уређаји којима би, у случају остварења њихових ноћних мора, сигнализирали да су живи. Непознато је да ли је икада сличан уређај употребљен.

Б. Д. П.