Слика као документ

Нови циклус слика Богдана Павловића, под називом „Реконструкције”, изложен у Ликовној галерији Културног центра Београда до 26. априла, оживљава атмосферу блиске и даље прошлости. Иако је колорит Павловићевих петнаест дела, углавном великог формата, сведен на сиву, белу и црну боју, она су пуна живота, динамике и буде различите асоцијације. Немогуће је остати равнодушан, а новост је и то што су радови насликани на итисону као подлози, чија текстура утиче на стварање слике.

За разлику од ранијих слика, на којима се налазе егзотичне географске мапе, авиони, имагинарни простори по којима је Павловић био препознатљив, сада су његове доминантне теме уметнички атељеи и историјски догађаји.

Богдан Павловић потиче из уметничке породице (син је значајног сликара Зорана Павловића), школовао се на EcoleNationaleSuperieuredesBeaux-Arts у Паризу, где живи и ради већ осамнаест година.

(/slika2)– После четири године паузе, управо се представљам у Културном центру Београда на четвртој самосталној изложби у граду у којем сам рођен, са другачијим радовима, концептом, тематиком, колоритом и подлогом. Назив поставке „Реконструкције” је логичан зато што је реч о сликама инспирисаним фото-документима, реконструисању већ проживљених догађаја из историје и историје уметности. Изложба се дешава десет година након НАТО бомбардовања, реч реконструкција се користи за обнову зграде, земље, владе, али и у смислу реконструисања догађаја који се десио у прошлости – каже Богдан Павловић.

На сликама се види Титова биста, затим тренутак кад је руска армија ушла у Берлин, Черчилов говор у Америци, ту су и догађаји везани за подвиге великих истраживача у експедицијама...

– Насликао сам брод „Ендјуранс” који је пред Први светски рат, са капетаном Шеклтоном, кренуо у експедицију на Јужни пол. Тај брод је био заробљен у леду, али су захваљујући храбрости капетана сви успели да се спасу. Хтео сам да покажем да људи не морају да буду актери ратова да би били хероји. Да упитам: да ли енергија, уложена у Черчилов говор, може да се пореди са енергијом стварања вајара у атељеу? Какав је наш однос према сећању?

На питање зашто је за подлогу слика изабрао баш итисон, уметник нам прича како је случајно дошао у контакт са тим материјалом, „после једне испоруке мојих слика које су биле увијене у итисон”.

– Платно ми је било исувише глатко и стерилно, пробао сам неколико слика да направим на итисону и да променим сижее по којима ме београдска публика памти, а то су географске мапе, авиони, измаштане приче. Покушао сам да са што мање хроматских односа кажем што више.

О животу и раду у Паризу и о уметничком сазревању, Павловић каже како је са 21 годином отишао у Париз, на летовање… и те, 1991, на крају и остао.

– Завршио сам Академију у Паризу у класи Владимира Величковића. У Паризу сам започео каријеру, живим и радим у једној приватној школи. Често сам се враћао у Београд, али мој живот сам основао и градим у Француској.

Ваш отац Зоран био је велики сликар, имали сте прилике да растете уз њега и његову уметност, како се сећате тог периода?

– Мој брат Мишко, кога београдска публика такође познаје по његовим сликама, радовима у области виртуелних принтова, биолошких скулптура (жирафа на Дедињу), и ја имали смо срећу да одрастамо уз великог човека отворених погледа, који је осим што нам је био педагог био и пријатељ који нас је подржавао у раду, без обзира на то колико се он разликовао од његовог. Ми смо се изградили као уметничке личности уз помоћ нашег оца, али естетски невезани и без његовог утицаја, што показује да је био не само велики уметник већ и педагог. Најважнија ствар у педагогији је да се открију праве вредности младог духа који стасава а да не угрозите његов будући идентитет.

Да ли сте срећни у Паризу?

– Сматрам себе срећним, имам породицу, кћерку, атеље, радим, излажем, бавим се сликарством, педагошким радом. Увек се може више и треба бити амбициозан и опстати у клими која је променљива. Велика је ствар градити каријеру у средини где је важно осетити време у којем живите. Добијао сам награде у Француској, имам галерије са којима сарађујем, круг људи који прати мој рад, купује моју уметност. Доста колекција садрже моје радове.

Да ли су награде стизале у право време?

– Јесу, нарочито су важне када је човек млад. Уколико још новчано вреднују рад, подстичу и дају сигурност. Бавио сам се и дизајном, илустрацијом, радио сам плакат за документарни филм Емира Кустурице „Супер&Сторис”. Неколико дечјих књига сам илустровао. Радио сам декорацију за „Џенерал моторс”, за „опел тигру”. То су неке ствари које нису чисто сликарство, већ су нешто примењиво и примењено. То су излети и авантуре, љубав из младости. Иначе, бавим се, сликарством, уметношћу која генерално човека не оставља равнодушним.

Биљана Лијескић