Прст транзиције

Одлука вође штрајкача у Новом Пазару Зорана Булатовића да себи одсече прст тешко да ће спасити већ одавно пропали комбинат „Рашка” у том граду. Није реч само о томе да ли је уопште могуће наћи новац за обнављање производње, него и о томе да ли у тржишним условима који владају у овом делу света уопште има могућности за опстанак текстилне фирме са више хиљада запослених.

„Рашка” је само једна фирма на подужем списку некада моћних државних предузећа од којих се од прошле недеље разликује једино за Булатовићев одсечени прст. Та разлика у Србији која је већ дубоко уздрмана економском кризом може да буде иницијална каписла за подстицање ширег социјалног бунта. Јер, ако они у „Рашкој” могу радикалним мерама да скрену пажњу на себе и натерају политичаре да се озбиљно баве њиховим проблемима, зашто не би могле и десетине хиљада других широм Србије који су такође изгубили радна места.

Држава се, по природи ствари, осећа одговорнијом за запослене у компанијама које су упропашћене њеном неспретношћу и непословношћу, и то је сасвим у реду. Политичари знају да значајан део бирачког тела чине транзициони губитници и склони су да у кампањама дају различита обећања. Али, проблем настаје када обећања треба испунити јер је за то неопходан новац из државне касе која није буре без дна.

Има ли, дакле, држава средстава да радикално расположеним штрајкачима исплати заостале зараде и покрије дугове фирме и тако реши проблем? У буџету би се за толико и могло наћи, али би вероватно уследили слични захтеви армије транзиционих губитника у другим градовима. А толики новац, сасвим је извесно, у Србији не може да пронађе ни ова ни било која друга влада. Испуњавање захтева комбинату „Рашка”, дакле, био би потенцијално опасан преседан, па треба очекивати да ће влада добро да размисли пре него што повуче неки потез.

Било би, с тим у вези, оправдано поставити питање шта се догађа са десетинама хиљада људи који добијају отказе у приватним фирмама? Њима нико не обећава ни новац ни политичку подршку, напросто остају на улици и почињу да трагају за новим послом. За разлику од колега из пропалих државних фирми у којима радна места постоје углавном као књиговодствена категорија, на послу који су изгубили радили су пуно радно време тако ће морати да се понашају и ако добију неки други посао.

Очигледно је, дакле, да Булатовићева одлука да одсече свој прст отвара много питања, а нуди мало одговора. Једино што је сасвим јасно јесте да тако радикалан чин показује дубину кризе са којом се Србија суочава. Булатовић би могао да постане нека врста хероја армије транзиционих губитника из пропалих државних фирми. Али, проблем који они имају ниједна земља која је прошла транзицију није решила таквом врстом херојства, него реформама. Дакле, чак и ако држава није испунила обавезе према радницима који штрајкују, одсецање прста није начин да се дође до правде.