Prst tranzicije

Odluka vođe štrajkača u Novom Pazaru Zorana Bulatovića da sebi odseče prst teško da će spasiti već odavno propali kombinat „Raška” u tom gradu. Nije reč samo o tome da li je uopšte moguće naći novac za obnavljanje proizvodnje, nego i o tome da li u tržišnim uslovima koji vladaju u ovom delu sveta uopšte ima mogućnosti za opstanak tekstilne firme sa više hiljada zaposlenih.

„Raška” je samo jedna firma na podužem spisku nekada moćnih državnih preduzeća od kojih se od prošle nedelje razlikuje jedino za Bulatovićev odsečeni prst. Ta razlika u Srbiji koja je već duboko uzdrmana ekonomskom krizom može da bude inicijalna kapisla za podsticanje šireg socijalnog bunta. Jer, ako oni u „Raškoj” mogu radikalnim merama da skrenu pažnju na sebe i nateraju političare da se ozbiljno bave njihovim problemima, zašto ne bi mogle i desetine hiljada drugih širom Srbije koji su takođe izgubili radna mesta.

Država se, po prirodi stvari, oseća odgovornijom za zaposlene u kompanijama koje su upropašćene njenom nespretnošću i neposlovnošću, i to je sasvim u redu. Političari znaju da značajan deo biračkog tela čine tranzicioni gubitnici i skloni su da u kampanjama daju različita obećanja. Ali, problem nastaje kada obećanja treba ispuniti jer je za to neophodan novac iz državne kase koja nije bure bez dna.

Ima li, dakle, država sredstava da radikalno raspoloženim štrajkačima isplati zaostale zarade i pokrije dugove firme i tako reši problem? U budžetu bi se za toliko i moglo naći, ali bi verovatno usledili slični zahtevi armije tranzicionih gubitnika u drugim gradovima. A toliki novac, sasvim je izvesno, u Srbiji ne može da pronađe ni ova ni bilo koja druga vlada. Ispunjavanje zahteva kombinatu „Raška”, dakle, bio bi potencijalno opasan presedan, pa treba očekivati da će vlada dobro da razmisli pre nego što povuče neki potez.

Bilo bi, s tim u vezi, opravdano postaviti pitanje šta se događa sa desetinama hiljada ljudi koji dobijaju otkaze u privatnim firmama? Njima niko ne obećava ni novac ni političku podršku, naprosto ostaju na ulici i počinju da tragaju za novim poslom. Za razliku od kolega iz propalih državnih firmi u kojima radna mesta postoje uglavnom kao knjigovodstvena kategorija, na poslu koji su izgubili radili su puno radno vreme tako će morati da se ponašaju i ako dobiju neki drugi posao.

Očigledno je, dakle, da Bulatovićeva odluka da odseče svoj prst otvara mnogo pitanja, a nudi malo odgovora. Jedino što je sasvim jasno jeste da tako radikalan čin pokazuje dubinu krize sa kojom se Srbija suočava. Bulatović bi mogao da postane neka vrsta heroja armije tranzicionih gubitnika iz propalih državnih firmi. Ali, problem koji oni imaju nijedna zemlja koja je prošla tranziciju nije rešila takvom vrstom herojstva, nego reformama. Dakle, čak i ako država nije ispunila obaveze prema radnicima koji štrajkuju, odsecanje prsta nije način da se dođe do pravde.