Американци без папуча

"Обуци папуче дете, добићеш упалу бешике, никада децу нећеш имати." Тако су ми говорили целог детињства и ја сам послушно навлачила моје крзнене патофне са Каленићеве пијаце које су помало личиле на опанке. Смејали су ми се другари кад би ме видели у њима, али моје ногице су биле топле и ушушкане. Нисам схватала зашто су се моја мајка и нана толико потресале око тога што идем боса по теписону нашег Новобеоградског станчића, али сам слушала јер је тако био ред. Гледајући из овог угла и са овим искуством, знам да су мислиле најбоље.

Веровале су да ме штите од болести и живота горег од смрти - живота без потомства. Оне су своју љубав показивале кроз те добронамерне (али иритирајуће) опомене. Верујем да не постоји жена мојих година која се усуђује да седне на (хладну) бетонску клупу, ма где да је на овој земаљској кугли, без да се осећа као да је прекршила једно од најважнијих правила у животу.

У Америку сам дошла 1992. Имала сам 17 година. Први културни шок који сам доживела је да НИКО у мојој новој околини није носио кућне патике (патофне, папуче). Баш нико. Сви су ходали по кући у дебелим белим спортским чарапама, посивелим од прљавог кућног пода, пуним длака кућних љубимаца и поред редовног прања у хладној води (скоро нико у Америци не пере веш у врућој води). Колико сам приметила сви су рађали децу без икаквих проблема и Амерички наталитет није био угрожен.

Наравно, пред Божић ћете по радњама видети на стотине јефтиних кућних патофни које ће млађи Американци купити старијим члановима породице у недостатку боље идеје за поклон. Али то не значи да ће их ико икада и носити.

Други културни шок сам доживела кад сам открила да је у Америци тотално прихватљиво стављати ноге на сточић у дневној соби док се гледа телевизија. Американци третирају тај сточић као отоман. Уопште се не гаде да ту после ставе послужавник са вечером коју једу уз телевизијски програм.

Трећи културни шок сам доживела кад сам видела да нико не сматра да је необично да мала деца скачу по каучу или кревету у ципелама. Родитељи ће их опоменути пар пута и онда наставити конверзацију правећи се луди.

Четврти културни шок сам доживела кад сам први пут ушла у кућу своје свекрве. Ја и мој муж смо се још забављали и он ме је довео да ме упозна са његовима. Прва ствар коју сам угледала кад сам ушла у кућу (у коју се улазило кроз кухињу) су биле свекрвине "Кедс" беле патике НА кухињском столу. Она је кренула у теретану и успут их оставила на столу "да их не заборави". Морам напоменути да НИСУ биле у некој кеси или торби.

Недавно је мој тата био у посети. Били смо у банци и он је био у шоку кад је у чекаоници видео младу жену која је дигла ноге на сточић и читала часопис чекајући на банкарку. Он је то класификовао као тоталну некултуру, а ја сам покушала да му објасним све о "опуштености" коју Американци толико цене. Та опуштеност се огледа у томе да се на јутарње часове на факултету иде у пиџами, право из кревета. Огледа се у томе да се на посао долази са мокром косом јер после туширања није било времена за сушење косе. Такође се опуштеност огледа у томе да се у самопослугу иде у тренерци, ненашминкана и са рашчупаном косом. Овде запуштеност није срамота, већ се оправдава жељом за удобношћту и опуштеношћу.

Та идеја о "удобности" понекад иде у крајност. Кад американки кажеш да ти се свиђа њена блуза, она ће ти рећи две ствари 1) "Хвала, била је јефтина, купила сам је за $12.99 у «ТЈ Маxx-у" или 2) "Хвала, јако је удобна". (Приметили сте вероватно да се Американци хвале "јефтиноћом" своје гардеробе, док се у Србије увеличава важност и цена купљеног артикла.)

Можда је та жеља за "опуштеношћу" бунт против "луткастог изгледа". Можда је то лењост. Можда Американци имају животе пуне стреса, са дугим радним данима, великим раздаљинама, гужвом у саобраћају итд па им прија да се викендима опусте у удобној одећи. Незнам ни сама. Татина теорија је да су у Америку долазили најсиромашнији, најнеобразованији и најнекултурнији слојеви (кад је нација настајала) и да они нису ни могли са собом донети неку културу. И сад после свих ових столећа, остало је само да се цени некултура и "опуштеност". У међувремену у Европи су виши слојеви утицали на ниже и временом су сви добили ту "високу културу".

Можда су Американци толико "опуштени" да неће ни да трпе папуче, него "опуштају" папке ходајући боси, чак и по цену да (аха аха) никада немају децу :)?

15 година касније ето захваљујући добронамерним саветима маме и нане имам трогодишњу ћерку. И док мој муж излази из куће бос (без чарапа и ципела) у двориште прекривено снегом да узме новине и покупи пошту (јер га мрзи да тражи ципеле), ћеркици ето није дозвољено ни да иде по кући без кућних патикица са Каленићеве пијаце. Није јој дозвољено ни да скаче по каучу и да држи ноге на сточићу. Да ли ће јој то помоћи у животу? Не знам, али тако сам научила да исказујем своју мајчинску љубав. Плус, волела бих да једног дана имам и унучиће ;).