Његов савет – моја животна прекретница

Ни приватни живот Мише Баришњикова није ништа мање занимљив. Крајем седамдесетих упознао је глумицу Џесику Ланг, са којом је 1981. године добио ћерку Александру. Језик споразумевања на почетку романсе Руса и Американке био је француски. У његов „љубавни филм” после је ушла Гелси Киркленд. Заљубила се у Мишу на „други поглед”, очарала ју је његова игра. Толико да се из NYCB сели у АBТ, само да буде ближе њему. Њихово партнерство у „Крцку Орашчићу” је антологијско. А онда је дошао и трећи брак без венчања – и троје деце (Петар, Ана и Софија) са балерином Лизом Рајнхарт.

Зашто увек невенчани? У емисији Ларија Кинга објаснио је: „Љубав и обавезе двоје људи немају везе са некаквим правним одлукама. Постоји само одлука међу њима. Ја бескрајно верујем у љубав и пријатељство, што сам и доказао. И, на крају крајева, ја сам атеиста и мени је лудост стати испред неког свештеника који ми ништа не значи.”

Миша Баришњиков је прави човек из садашњости. Лако сујеверан, он без великог морања нерадо говори о будућности, о плановима. Када о томе и проговори, од једне истине он не бежи: „Оно што знам, мени за игру није остало још много времена.” Зна он и да сва срећа не постоји само на позорници. Волео је и да каже како је срећан у сваком кутку ове наше планете-једине и да жели да људи у њему виде грађанина света. Који за њих, додајмо, плеше божански, годинама.

Аја Јунг, прво лице Београдског фестивала игре и најзаслужнија за долазак високог балетског госта, испричала нам је како су се, званично, упознали, прошлог лета на Атинском фестивалу. У поодмаклој трудноћи, на плус 42 степена, дошла је у кафе на крову „Хилтона” на састанак за Мишиним менаџером, Јапанцем, а у вези са евентуалним гостовањем Баришњикова у Србији, где никад није био. Ненадано, и он се појавио и придружио им се. Ускоро је зазвонио Ајин телефон... Знатижељни Миша упитао је: „На ком сте то језику разговарали?”. „На српском. Ћерка ми јавља да је прошетала и нахранила наша четири пса”, рекла је.

„Ја имам четворо деце, али и – два пса”, узвратио је. И потекле су речи, о свему и свачему. Само не о балету, на Мишину молбу. Ипак, на крају није одолела да му не открије да су се они једном давно срели у Њујорку, где је неко време провела у школи познатог Џофри балета. Једнога дана тамо су изабрали групу ученица за „манекенке” на презентацији балетске опреме са робном марком „Баришњиков”.

– Подсетила сам га на тај догађај у дискотеци „Црвена зона”. Пред наш наступ, он се појавио и – додатно су нам се ноге одсекле. Приметио је наше узбуђење и, као да је и њему 17-18 година, сео је на под да нам растера страх. Изговорио је речи које ме и данас прате: „Цео живот је као игра. Није важно само оно што радите у сали. Важно је да учите, да радите на себи и око себе. И да оно што умете да радите научите и да добро пласирате...” Не знам колико се то другима урезало у глави, али мени јесте за цео живот, који као да се завртео око тих речи. Данас то доживљавам као некакву моју личну животну прекретницу. Чини ми се као да ми је сам помогао да, ево, стигнем и до њега.

Када су се у Атини растајали, обећао је да ће у Београд сигурно доћи. На питање када, кратко је одговорио: „Е, то не знам.” Реч је одржао. Делимично. Играће у Новом Саду! Иначе, ову велику европску турнеју, са Аном Лагуном, започиње 2. маја у Риги. Биће то његово прво гостовање у родном граду, а даље је на путу још шест земаља.

-----------------------------------------------------------

Аплаузи за ћерку Шуру

У Провиденсу (Род Ајленд) живи Александра – Шура Баришњиков, успешан дизајнер, која је од оца наследила таленат и љубав за игру. Недавно је на представи у којој је играла у публици био и Миша. После представе задовољни отац загрлио је кћер и рекао јој да је била дивна. И Шура има своје две мале кћери (бака им је Џесика Ланг) које већ уче игру у школи Провиденс фестивал балета, чији је уметнички директор Михаило Ђурић, некадашњи играч Балета Народног позоришта, а неколико сезона у истој компанији радила је и београдска примабалерина Милица Бијелић. Како је мали овај свет: од њих смо чули ову епизоду о деда Миши.

-----------------------------------------------------------
У музеју у коме га није било

Академија „Ваганова” има дугу историју, па у тој загради постоји и њен музеј, у коме смо били 1991. године, у време великог превирања у великој држави. У музеју смо видели слике младог корепетитора Чајковског, ученика Ане Павлове, Нижинског... Много је великих имена било у тим малим музејским собама, али нигде Мише Баришњикова. Даму француског имена, кустоса у музеју, тихо смо упитали хоће ли и он добити ту своје заслужено место. Још тише је одговорила: смешком и дискретним климањем главом...

Бивши ђак тамо је дуго имао недовољну оцену из владања (политичког). Лане му је та „оцена” поправљена: изложбом у музеју њему посвећеној, а поводом Мишиног 60. рођендана.

Мухарем Шеховић