Породична вила из снова

Када је све почело, и како је од породичне куће настала луксузна вила апартманског типа, причају нам млађи чланови породице Марија и Владимир, економисти по звању.

Иако већ родитељи одрасле Неде која завршава филолошку гимназију, изгледају као њени нешто старији другови, студенти. Економију су завршили одавно, Влада је био запослен у „Ктитору”, Марија у фирми „NiCko”.Вукло их је и нешто ново, заједничко, а то је тек требало смислити и предузети.

За почетак, имали су у Земуну, високо на брегу, заједничку кућу са чије се куле, као на длану, видео не само део Земуна и Новог Београда, већ и Калемегдан, Ушће, чак и центар града... Дивота права, сем када дува кошава... Саградио ју је Владимиров отац пре 15 година, кад су се њих двоје узели. Уселили су се са тек рођеном бебом и ту живели пет година а онда се преселили у стан на обали Саве. Кућа на брегу постала им је као викендица, где су свраћали ради дружења с породицом, уживања у ћарлијању поветарца и лепом погледу.

У разговору са пријатељем и кумом Ненадом Ковачевићем, који се бави туризмом, Влади се родила идеја да се од „куће с погледом“ направи вила са собама за изнајмљивање. После „дипломатских“ преговора са родитељима и они су идеју прихватили и – први зид је могао да падне. Неке су унутар куће срушили, неке подигли, направили још понеко купатило. Од идеје до реализације протекло је свега неколико месеци. Од марта до октобра. Имали су нешто стилског намештаја и слика – оригинале, уља на платну, у богатим златним рамовима, које сада красе зидове холова и соба, а ту је и реплика старог радио-апарата, велики дрвени старински сат, лампе у тифани стилу. Све је углавном домаћи производ па и докупљени намештај од махагонија за собе и итисони, дебели да се нога угане кад у њих до чланка упадне, али утисак комфора је потпун.

(/slika2)Пошто су сви детаљи укомпоновани до перфекције, питамо који им је ентеријериста у томе помагао. Тајне нема, и то је дело породичног тима, почев од Владимировог оца завршно са Маријом. За ситни инвентар, типа пепељара, кашичица, и шољица, били су задужени млађи чланови породице. Како је свако имао нешто што му се највише допада, ситне чарке су премостили поделом „ресора“. Тако је рецимо Владина мајка имала пресудну реч у бирању завеса и драперија и ту јој се нико није мешао. Иако све изгледа лако, дилема је било много – које посуђе купити, како га уклопити са стилом намештаја. Мали детаљи – велика главобоља, али успели су. А онда – гости. Како их довести?

Као сви модерни људи, сетили су се Интернета и поставили свој сајт, што је довољно да се за њих зна.

Њихову вилу сем већ поменутогвидика краси и осећај луксуза, ушушканости и интиме, што је за пословне људе, углавном Словенце и Аустријанце, прави мелем за душу. Кад им гости затраже мирнију собу, слатко се насмеју, јер се код њих, сем цвркута птица и амбијенталне музике, ништа друго и не чује. Присећају се с осмехом и почетних згода па и оне када је једном њиховом, сада већ сталном, госту апартман резервисала секретарица која им је послала погрешан датум доласка. Човек стигао касно ноћу, врата капије испред виле закључана. Владимир код куће у блаженом сну, кад, зове га отац и каже да неки човек у „саабу“ крстари Земуном и тражи њихову вилу. Из папуча је ускочио у ауто, па у потрагу за њим. На срећу, нашао га је и сместио.

(/slika3)Други је проблем што задовољни гости крију од других да им је код њих лепо, како би у сваком тренутку у малој вили са свега пет соба имали место, па им пропада најбоља реклама – од уста до уста.

Спадају и међу малобројне који су пет френдли, за мале расе, каква је и Милица, њихова љубимица и маскота расе ши цу. Тако гост може да одседне код њих са својим љубимцем – уколико Милица „допусти“, али судећи по њеној мирољубивој и умиљатој нарави, ни ту проблема нема.

Њихов радни дан траје 16 сати, јер раде све, од пријема гостију и пића добродошлице – а воле, брате, нашу ракију и вино – преко административних послова, набавке кафе, пића и свежег воћа до бриге има ли довољно чистих пешкира. Њихов породични живот ипак не трпи, јер су заједно. Ускочи и Владимирова мама, и помогне кад је неопходно. Вила и јесте прављена с циљем да се послује заједнички, на дуге стазе, па очекују да ће ћерка наставити започету породичну традицију. Засад се чини да ће бити тако, мада се са децом никад не зна.