Улице без имена

Када почнеш да живиш у новом граду, прва ствар коју научиш су имена улица, али шта ако улице немају имена? У Дубаију само пар најважнијих улица носе имена која већина житеља могу да препознају, мање улице носе само бројеве или арапска имена која је скоро немогуће изговорити. И за житеље у некој улици, име исте је велика мистерија осим ако не стоје испред табле на ћошку. Иначе овде се пошта не испоручује на кућну адресу, ако желите да примате пошту, онда морате да узмете P.O.Boh у згради поште или да дате P.O.Box ваше фирме.

Још већи проблем од имена улица су таксисти којима је довољно да добију само возачку дозволу да би почели да возе. Тако да сваки пут када уђете у такси морате да знате где се тачно налази жељена дестинација и да објашњавате возачу, или ћете провести доста времена возајући се унаоколо. Уобичајни систем је да кажете део града у који идете, па најближи shopping mall у том крају (пошто ако неке одреднице знају, то су бар молови). Морам да признам да ми се пар пута десило да кажем име мол-а крај којег се пре налазила моја канцеларија (а то је иначе један од три најпознатија у Дубаију) и да ме таксиста стидљиво обавести како је те недеље дошао у град и почео да ради, па баш није сигуран како да стигне тамо. Такође у вези таксиста сваки пут морам да напоменем мојим посетиоцима је да ако вас таксиста вози заобилазним путем, то није зато што жели да повећа цену вожње, већ зато што је то једини пут који он зна до неке дестинације.

Додатни проблем представља ситуација у којој до жељене адресе долазите са погрешне стране улице. Уобичајно је да, ако се зграда налази са леве стране улице, ви на првој раскрсници скренете лево и ту сте. У Дубаију у 99% случајева, ви не можете да скренете лево у већим улицама. Тако да се онда скреће десно на првом искључењу, па се иде преко надвожњака, прође пар кружних токова (све са семафорима на кружним токовима) направи пар полукружних скретања и после 15-так минута сте на правој страни улице. С временом сам научио да пре него што и упалим кола, прво размислим где се налази нека зграда и како најлакше стићи до ње.(/slika2)

У Дубаију најчешће најлакши пут није увек и најкраћи, али је срећом цена бензина приступачна, па овакве егзибиције и нису превелики проблем.

И на крају, таман овладате мапом града и научите како да стигнете на неку дестинацију, кад оно радови на путу и цео ваш концепт пада у воду. Дубаи још увек нема генерални урбанистички план, и све се ради у ходу, тако да се и грешке 'исправљају' у ходу. Неретко се улице преправљају и само након годину дана од изградње. Накнадно се установи да треба увести још по једну траку, и наравно све се огради, поставе се табле на којима вам се извињавају због неугодности изазваних тренутним радовима, наравно и табле које вас обавештавају који су правци затворени и слично, али некако увек изоставе да вас обавесте који су алтернативни правци. У протекла 4 месеца су на раскрсници којом пролазим када од куће идем у мол били радови. Морам да признам да је то била права мала генеза саобраћајног инжињерства. Раскрсница се развијала од мале раскрснице са семафором, преко кружног тока, па кружног тока са семафором па назад на обичну раскрсницу са семафором. Јесте сада много боље, са раздвојеним тракама за одређене правце, али када се враћам из мол-а кући, ја не могу да користим исти пут, пошто је скретање у лево, за улазак у мој блок, сада затворено. Е онда и када стигнем у своју улицу, сваки пут се иронично насмејем, јер више од две године колико живимо ту, плаћамо накнаду за путеве, али се да би дошли до капије и даље возимо преко - утабаног песка.