Крстићев дар Нишу прекрила прашина

Ниш – Мермер је вечан, али такво могу да буду и јасеново или дрво крушке – изјавио је, поткрај живота, познати југословенски и српски вајар Милован Крстић (1909–2006). Ова тестаментарна мисао односила се на богато уметничко дело које је остало за њим. Многи његови радови су поклањани високим државницима који су били у посети Југославији и Србији, као успомена на боравак у нашј земљи. Вајарска дела Крстића, поред осталих, добили су Индира Ганди, Насер...

У августу ће се навршити век од Миловановог рођења и пет година откако је у наслеђе Нишу оставио велико уметничко богатство.

Скрајнута у депо Народног музеја и подруме других установа културе у Нишу, многа вредна Крстићева дела прекрива слој прашине, али, ипак, не падају у заборав. Уметников сестрић Драгослав Цветковић покренуо је недавно иницијативу да се поводом сто година од рођења Милована Крстића приреди изложба његових скулптура:

– Ујак је умро пре три лета у 97. години, у Београду. До последњег дана настојао је да скупи своја дела на једном месту и тако прикупљена их је поклонио граду Нишу. Пред крај његовог живота била је покренута иницијатива о изградњи новог Народног музеја и он је говорио како жели да помогне. Нажалост, осим скулптура и споменика које је направио у мермеру и који красе паркове у многим градовима и местима у Србији, сва остала су далеко од очију јавности – каже за наш лист Драгослав Цветковић.

Милован Крстић је рођен у Горњем Матејевцу. Готово читав уметнички век провео је у Нишу где је завршио Државну уметничку школу и био наставник уметности. Иза њега остало је двадесетак споменика и чак 460 скулптура. Оно што је сачувао у свом атељеу и кући, четрдесетак радова у мермеру, камену, бронзи, гипсу и дрвету, поклонио је Нишу.

Последње вајарско дело Крстић је урадио када су му биле 93 године. Заправо, завршио је дело започето још 1942. године, а реч је о женском акту, које је првобитно урађено у гипсу, а онда је одлучио да га изради у мермеру. И успео је. После тога, открио је деценијама чувану тајну:

„Позирала ми је, у знак великог пријатељства, једна прелепа Нишлијка, лепша и од Зоне Замфирове. Знате, у та ратна времена најтеже је било наћи модел“.

Име Нишлијке у мермеру Милован никада није открио. А коликог је трага у српском вајарству оставио најбоље говори неколико реченица из једног од бројних каталога са његових изложби:

„Творци чија уметничка биографија и чије дело зраче непатвореним оптимизмом, који се нипошто не предају и који никада и никако не признају пораз, увек успевају да се докажу. Један од таквих бораца био је и Милован Крстић...”